Stojim na zgarištu ljubavi naše,

tu ,gde je nekada zvonio naš smeh.

Sve izgorelo je, ničeg nema više;

od ljubavi onolike osta samo pepeo i prah.

Oči zatvaram i naša slika

ređa se jedna za drugom,

pitam se gde nesta ljubav onolika

zašto nam se duša ispuni tugom?

Zašto si prestao da me voliš?

Zgazio u meni osećanja sva

sada mi kažeš da se kaješ

a znaš da nam povratka nema.

I eto stojim tu

na zgarištu ljubavi naše.

Brišem poslednju suzu

znam da ljubavi nema više. 

Možda ćemo se jednog dana sresti.
Možda ćes u kosu moju prste uplesti.
Možda ću poželeti da te ljubim.
U zagrljaju tvom da se budim.

Možda će malo biti jedan dan.
Možda poželim s tobom život ceo.
Bio bi to život kao san.
Bio bi to život srećan,veseo.

Možda, ko to zna?
Koga da pitam, koga da molim?
da mi da deo sna
da me voliš, da te volim.

I zato ćutim, nista ne govorim.
Duša se nemo za svoj san moli.
San da java postane
da me voliš, da te volim.

Nemoj nikada prestati da se nadas

cak i ako nas zla kob razdvoji,

nemoj nikada prestati da me sanjas,

dusu mi svoju pokloni.

Jer zivot ovaj samo je tren,

tek blesak maleni u vecnosti.

Nebitno telom dal si moj il njen 

Dusom ,moj zauvek ostani... 

Dlanove mi poljubi nezno

i povedi me ka raju bosu;

u ocima nek zablista jutro snezno;

maslacak mi upleti u kosu.

Pospi latice ruza po nasem krevetu;

upali svece nek svetlucaju,

ljubi me nezno po kosi i vratu;

zvezde u ocima nek  zablistaju.

Ljubi me sve dok zora zvezde ne pogasi,

nebo da dotaknem u rukama tvojim,

usplamtalu strast u meni ugasi

usnama , poljupcima svojim. 

Napisi mi pismo,

i u njemu sve nezne reci

sto mi nikada rekao nisi.

Napisi mi  pismo,

toplo i nezno k'o tvoje oci,

nezno,kao sto ti si.

Pa kad ga dobijem,

da mogu bezbroj puta

neznosti tvoje da procitam;

na grudi da ga stavim

i da snevam..

Napisi mi pismo

i pospi ga prahom zvezda

i poljupcima svojim;

na papiru miris tvoj nek ostane,

kad nista tvoje nemam

bar rec svedok nemi nek postane

za duge hladne zimske noci,

da dusa ne zaboravi nikad

da tebi pripada.

Napisi mi pismo;

samo jedno,ne treba vise;

Sunce u njemu sakri

da rastera mi oblake pune kise;

napisi mi pismo,samo sada i nikada vise. 

      

Jer ti si tu
da me dignes kada padnem,
da me hrabris kada stanem.
Jer ti si tu
da mi osmeh vratis,
kada patim i ti sa mnom patis.
Jer ti si tu
Andjeo u seni.
Ti si tu da brines o meni.
Sa tobom lako je ziveti.
Za sve sto cinis za mene
sreco HVALA TI.

za moje najmilo

Nekada smo se radovali zalasku Sunca

i gledali ga zajedno u mislima drzeci se za ruke;

ja na mojoj ,ti na tvojoj obali reke. 

Nekada smo se radovali malim stvarima,

tek procvaloj ruzi,kapljici kise,lastinom letu;

bili smo srecni skupa, ti u tvom ,ja u mom svetu.

Nekada si se divio mom crtezu i napisanom stihu;

a ja se divila tebi sto se meni divis;

i zivela sam dusom tamo gde ti zivis.

A onda sam pozelela da nespojivo spojim.

Dve obale reke,dva sveta razlicita.

Pozeleh san u javu da pretvorim.

Ruza tvoja u mom dvoristu da cveta;

da sa tobom podjem,pa makar na kraj sveta.

I pokvarih sve,razbih snove!

Vise se ne radujemo zalasku Sunca

i odavno se ne drzasmo u mislima za ruke.

Svako od nas dvoje osta potpuno sam,

potpuno sam na svojoj obali reke.

I ne radujemo se vise malim stvarima,

ruze cvetaju,kise padaju,laste lete ka jugu.

Bez osmeha stojimo,

svako u svom svetu sam trazi dugu.

I tuga zarobi nam duse,

zbog sebicnosti nase mili,

jer ne znadosmo poznati vise,

u malim stvarima velike su bile.

Svako u svome svetu

vesto smo se krili

neka nam Nebo sudi

sebicni smo bili. 

Htela bih tebi da poletim

al' sasekoh samoj sebi krila.

Sada tiho patim,

nikad tuznija nisam bila.

Htela bih srce da ti dam,

al' zivot ga odavno iscupa iz grudi.

Ostade mi samo da sanjam svoj najlepsi san,

da se kraj tebe jutrom budim.

Htela bih svoj zivot da ti poklonim,

al' zivot moj pripada drugima.

Htela bih decu da ti rodim

koju drugome rodila sam.

Vidis kako samoj sebi

bez milosti slomih krila,

jedino sto mogu je da mastam o tebi,

i da placem sto nikad tvoja nisam bila. 

Dodji

Srce moje cezne tuguje i vene.

Trebas mi ; kraj mene da se budis,

oci da ti ljubim snene,

i da sa mnom cutis.

Dodji

Dusa moja danima te zove

Zar ne cujes njen glas?

Krik njen cuces i noci ove

u osmehu tvom joj je spas.

Dodji

Telo moje milovanja iste

da ugasis strasti ove plam

zelje ga muce,kinje,tiste,

a ti tamo zivis sam.

Dodji

Sve sto imam dacu tebi;

srce,dusu,telo.

Pozuri,da sutra kasno bilo ne bi.

Dodji k meni moje milo.

Ti nikada neces cuti reci ljubavi od mene.

Pomislices,mozda,da te ne volim,

nemoj duso da ti zbog tog srce vene,

predati se potpuno,ja se bojim.

Cak i kada mi gore telom

vatre zelje i strasti,

pomislices da sam okovana ledom,

da me ljubav tvoja ne moze spasti.

Jer zena ja sam sto cuteci voli

i nikada neces cuti od mene,

ni uzdah srece ni jecaj boli.

Ja sam zena sto voli iz sene.

Ne zatvaraj oci dok me ljubis!

Kad oci zatvoris

ja nemam gde da se ogledam.

Zgasnu sve zvezde,utihnu slavuji,vetar stane.

Ne zatvaraj oci dok me ljubis!

Zelim da u njima vidim oka svog sjaj

dok ljubim te,

zvezdano nebo i malu lastu u letu.

Ne zatvaraj oci dok me ljubis! 

Nikada!

Molim te. 

Za Moje Milo.