Categories
My Links
ZVEZDA STO SIJA JASNO
vilabezkrila | 11 Jun, 2010 19:09

Ti si mom brodu mirna luka

kojoj se rado vracam.

Kroz zivot me vodi tvoja sigurna ruka

osmehom tvoje poljupce placam.

Ucis me da volim ko zena

bez stida iskreno i strasno.

Ne ja nisam vise ona sena

sad sam zvezda sto sija jasno.

Tek u rukama tvojim

ja naucih ljubav sta je

Od dodira se tvog topim

i sva ti se dajem. 

 #
BROD LJUBAVI
vilabezkrila | 04 Jun, 2010 19:05

Tvoji se poljupci niz telo moje slise 

k'o niz latica ruza tople letnje kise. 

Dlan tvoj mekan i topao klizi mi niz nedra 

zelje se bude, strast razapinje svoja jedra. 

Plovim sa tobom kroz olujno more strasti nase, 

talasi zelje moje me vise ne plase. 

U rukama tvojim sigurnu luku nalazim, 

opet ljubim, opet volim sebe pronalazim. 

I ljubim te jako,zelju svoju hranim, 

u oku tvom iskru ljubavi vidim. 

Crne oblake tuge i suza ostavljam za sobom,

od ove noci u lepse sutra plovim sa tobom  #
MOJA PRVA GODINA NA BLOG-U
vilabezkrila | 03 Jun, 2010 14:22

 

Na danasnji dan pre godinu dana ja sam ovde otvorila svoj nalog.... 

Dugo sam razmisljala koje blog ime da uzmem..htedoh prvo da bude Princhipessa, ali nije islo...valjda je to ime vec zauzeto..onda htedoh Zvoncica..ali ni to ne htede..ima vec...i tada iskoristih moje chat name...vilabezkrila... 

A onda naidjoh na drugi problemcic..kako nazvati blog, a da to bude interesantno i posebno...U to vreme sam bila ubedjena da sam posebna i sve sto sam radila moralo je biti posebno...bila sam ubedjena, jer je On bio siguran da jesam posebna a ja nisam htela da kvarim utisak...kasnije se isostavilo da i nisam posebna,meni laknulo sto mogu da budem svoja..ali da se vratim na pocetak...ime bloga nadjoh u nekim novinama...naslov bese "ljubav, seks , brak ...i ostale katastrofe" e sada..ljubav, po meni, jeste katastrofa, tj. moze da bude katastrofa...brak isto tako..seks i nije bas katastrofalan osim ako vas ne zadesi neki zemljotres dok radite "ono" ..tada moze da bude katastrofa..pa sam isti izbacila iz naziva..svidelo mi se to jako.."ljubav, brak i ostale katastrofe..." 

Tada sam u svojoj zbircici pesama imala negde oko tridesetak pesama...sve pesme sam pisala za Njega...Njemu..Mnoge nisam imala hrabrosti da mu pustim sms porukom..da mu je izrecitujem..to nikako..ne znam zasto ali tako me je bilo strah da mu priznam sta osecam , i tada na Njegovo nagovaranje otvorila sam nalog ovde s naumom da postavljam pesme Njemu posvecene, znajuci da ce On to da procita..mislila sam tada da ako mu budem rekla koliko je veliko to sto osecam za Njega da cemo se na neki nacin pribliziti..ali nije bilo tako... 

Nisam nikada ovde pisala o nama..mada oni koji me citaju od pocetka mogu odprilike da pohvataju konce..Ta je ljubav od pocetka bila nemoguca...Internet ljubav...Ljudi nisu ni svesni koliko se covek moze zaljubiti i kojom jacinom u svoje sopstvene iluzije, jos ako je podpomognut onom drugom stranom...Ni sada ne mogu sebi da verujem kako sam dozvolila samoj sebi da se zacopam toliko u nekog koga nikada nisam ni videla..jer sretosmo se nas dvoje na jednom chatu..dadoh mu moj broj telefona i ako mi to do tada nije bila praksa..kasnije smo razmenili fotke i tog dana kad sam mu poslala svoju slikicu pocelo je ludilo..bio je slatkoreciv..nezan..pazljiv..sve ono o cemu valjda svaka zena sanja..pisao mi je stihove, slao slikice..pricao o vilama, sirenama..o nekim stvarima koje su mene interesovale..pricao mi je o devojci koja ga je prevarila i kako ga moli da mu se vrati..Moj zivot je tada bio crn, brak koji se raspada, ljubomorni izlivi muza koji nije nikada nasao za shodno da porazgovara sa mnom..cutao je u kuci..bejasmo dva stranca koje spaja bracna postelja..Trebao mi je neko ko ce da mi oboji svet a Sinisa ,kako se u stvari zove Milo moje..umeo je ... o kako je samo umeo da mi oboji dan sitnicama..slali smo jedno drugom po pedesetak sms poruka dnevno jedno drugom...Kad sam ga prvi put nazvala za slavu da mu je cestitam, njegov glas mi je prostrujio od usiju kroz telo pa do pete..ruke su mi se tresle..a na prvu naznaku da ce da ode od mene suze su mi krenule..Postala sam svesna svojih osecanja, svesna da je to ludilo, da sam u braku , raskidana izmedju zelja i onog sto moram da uradim..rastrzana izmedju stvarnosti..one koja je bila veoma crna..Moj brak je bio vec odavno propao..svaki pokusaj da isti spasem je bilo kao da pokusavam da ozivim mrtvaca..doslo je vreme da tog mrtvaca sahranim..Razorila sam porodicu..Pokupila decu i vratila se kod mame..Sinisa je bio tu za mene..zvao me je..pustao mi dopune za telefon i pravio se zacudjen kada bi mu ja zahvaljivala...poslao mi je ruze za rodjendan...pomogao da kupim sinu gitaru za rodjendan..I On je bio taj koji je prvi pomenuo emocije..snimao mi je neki cd..muzika..i rece mi jedno jutro da se u njemu za mene rodila jedna iskrena i najcistija emocija..a ja sam cutala..sta reci kad pripadas drugome..a srce mi je treperilo... 

Kada sam uvela internet i pocela da odlazim na neke sajtove gde ima neki kao chat...naljutio se...nije nikada priznao da se naljutio, ali jeste..znam da jeste..i ja sam prekinula sa chatovanjem...A onda je i on uveo internet..O srece moje kada sam cula da konacno uvodi net..prvo sto mi je proslo kroz misli je "moci cemo konacno da se vidimo"..kroz njegove reci shvatila sam da ima kameru, ali nije bilo tako..dok to nismo razjasnili jako puno sam propatila..ja?! Ja koja nikada zbog nikog ni suzu nisam pustila, za njim sam izlila reke suza...mislila sam da ne zeli da se vidimo..a onda , sasvim slucajno naleteh na fotku njegove bivse cure...i poludeh od ljubomore...ja koja nikada nisam bila ljubomorna..ni sada sebi ne mogu da objasnim sta mi se desilo tada u glavi..pomracenje neko ili tako nesto..uglavnom napravih lom...i sreca sto su nas kilometri razdvajali jer bih ga u najblazem slucaju izgrebala..i tu je pocela propast..Ljubav sto je pocela ne internetu i zavrsila se na internetu...On je shvatio da ja nisam bas toliko posebna..a ja sam se pokazala u najgorem mogucem svetlu..taj deo sebe do tada nisam poznavala... 

Svu moju bol..sav moj bes..prenela sam u svoje pesme..i postovala ih ovde...Naisla sam na veliko razumevanje od strane blogera...dobijala savete..Ponekad bila ljuta na neke blogere sto su tako ostri prema razlogu mog zivljenja..prema Njemu..Da ..moram da napomenem da je i On imao svoj nalog ovde na blogu..kako bi ja inace i saznala za ovu stranicu..kazem imao , jer je nema vise..obrisao je..obrisao je kad sam postovala bajku koju smo zajdno napisali..ostavio me je da se sama "brukam". 

I ako su mi neki blogeri jos tada govorili da je to kraj, ja nisam mogla da prihvatim to..a onda negde oktobra meseca je pocela katastrofa...On mi je rekao jasno i glasno da nicega nema vise odavno..i to "odavno" me je bas opeklo...pece i sada...Nije me toliko bolelo to sto me ne voli..ali ono "odavno" mi je zvonilo u usima non-stop...Odavno?! Koliko? Mesec, dva..pet..koliko? Koliko me je lagao? Oko Nove godine sam pala u potpuni mrak..bilo mi je sve jedno za sve...i jedino sam volela i osecala se prijatno kad otvorim Blog...Citala sam postove..komentarisala, pisala..citala komentare meni upucene...jedino ovde sam se osecala zivom..U jednom trenutku sam imala utisak da ce Sanjarenja da izleti iz monitora i da me isamara da bi me dozvala pameti... 

Za moju internet ljubav niko nije znao...samo blogeri...jedino sam ovde mogla da napisem sve sto sam osecala bez bojazni da ce me iko kritikovati...i jedino sam pisuci ovde mogla da se isplacem...Tuzno je biti sam..nemati nikoga da podelis sa njim najgoru bol i tugu najvecu...a ja sam ovde mogla da postujem sve to..bol, tugu, radost...na neki cudan nacin osecala sam se kao da ulazim u sobu punu ljudi koji me razumeju, zele da pomognu , pokusavaju da me utese, ohrabre, pohvale...nema veze sto nismo u fizickom kontaktu...emocije lete kroz cipove i kablove...I zato sam se vracala iznova...pa cak i kada sam obrisala sve clanke u par navrata...jer imala sam jak utisak da je on pomalo ljubomoran na moj blog "uspeh"..stalno mi je nesto prebacivao..prigovarao, a ja sam htela da on bude srecan i zadovoljan sa mnom...a onda sam ipak stavila sebe na prvo mesto i ono sto ja volim, ono sto ja zelim..ono sto mene raduje....A meni su nekako srasli za srce blogeri..i blogerke..Naljutio se On i sto sam dala moju mail adresu blogeru jednom..bas se naljutio..ucutao se na par dana..posle kao nije bio ljut..neki problemi su bili razlog sto se ucutao..kako da ne..kako problem iskrsne bas kad ja ostavim mail adresu nekome..I sve to me strasno podsecalo na mog bivseg muza...i dusa mi je govorila:" bezi odatle sto pre mozes.."ali eto..valjda covek mora da propati da bi dosegao nagradu.. 

Ovaj blog je na neki nacin moj dnevnik..sve je tu zapisano..i lepo i ruzno...za mojih godinu dana..pa bila sam poprilicno placljiva blog beba..bljuckala sam na sve strane..puzala..i pocela da hodam..padala par puta..ali sada godinu dana kasnije citajuci sve ono sto sam ovde napisala vidim koliko sam jaca sada..mada sam izgubila u toku ove godine veru u ljubav, u ljude..u brak..ne zelim da se vezujem ni za koga..bojim se strasno da opet volim..bojim se zato sto sam svesna koliko jako to osecanje moze da bude..zelim da volim jer je to najlepse osecanje koje poznajem, ali me je strah mraka koji ide iza suncanog dana...i bogatija sam za nekoliko prijatelja..prijatelji koji ce mi reci kad gresim..koji ce mi reci "napred vilo drzimo ti fige"...prijatelji koji me nasmeju..ili ciji me postovi rastuze..neki u cijim se postovima prepoznajem..i shvatam da nisam jedina koja se nalazila u braku sa jednim covekom i drugim covekom u srcu..da nisam jedina koja se bojim i da nije nista strasno ako kazem "strah me je"...neki u cijim stihovima pronalazim zrno izgubljene vere u pravu ljubav, pa kad ih procitam kazem samoj sebi:"Dragana , vidis da i muskarci umeju da vole..nisu svi lazovi i izdajice.."..neki u cijim pesmama se provlaci nit strasti koju ja jos uvek nevesto uplicem u svoje stihove i strofe..Namerno nisam nikog imenovala..da ne zaboravim nekog.. 

Godinu dana posle...pored mene je neki drugi covek..covek pored koga se osecam jako dobro..nije bitno da li je to samo slucajan susret na ulici ili dogovoreni sastanak,osecaj je bitan..Pored mene je covek zbog koga sam pogazila par svojih stavova...a neko rece da su mi isti nepromenjivi.. Svaki dan se sve bolje osecam..kao da se budim iz nekog ruznog sna..ustvari bese to lep san..ali se pokvario...ali nebitno...u mojim pesmama se osecaju neke nove pozitivne vibracije..i ja se osecam tako..pozitivno..pocela sam da se doterujem opet,danas mi na poslu rekose da sam se probecarila zbog haljinice koju sam obukla..Vracam se  polako na ono sto sam nekad bila..samo sto sam jaca..Ponekad imam utisak da ne bese ovog bloga da bi me tuga ugusila..I moram da zahvalim svima Vama koji ste me citali u zadnjih godinu dana i da se izvinim sto sam vas gnjavila sa tolikom tugom..Moj moto je bio.."svet je tuzno mesto, ulepsajmo ga osmehom" a ja sam ovde kukala i plakala i davila sve Vas svojom tugom, nema veze sto je tuga smestena u pesmi..tuga je tuga..ovom svetu treba osmeha i veselja..tuge imamo previse

 

Da..i za kraj..godinu dana posle..ja stampam svoju prvu knjigu pesama..a pre godinu dana o tome ni u snu ne bi pomislila..ja i knjiga...ta dva nisu isla zajedno..nadam se da cu veoma brzo postovati ovde par slika da se malo hvalim..Knjiga ce se zvati Vila bez krila..i na koricama ce biti fotka plavog leptira u travi,  koju sam licno uslikala..60 pesama..u tri poglavlja..predgovor..i nadam se da nece biti poslednja moja knjiga..ima pesama za jos dve takve knjizice..a bome i prica za jos jednu knjizicu..a pisem i dalje samo sto nemam bas vremena da postujem cesce svoje pesmice , na zalost...Hvala vam jos jednom dragi moji blogeri na podrsci i razumevanju i prelepom druzenju u proteklih godinu dana..nadam se da cemo se druziti ovako lepo, a i lepse i narednih godina...pozdrav od vase Vile bez krila....

 #
KAD SE UZDAH OTME
vilabezkrila | 30 Maj, 2010 00:21

Ne trazi od mene da ti sapcem reci 

kad mnome gore vatre strasti. 

Ni uzdah , ni rec, ni jecaj neces cuti 

zanemim kad me preplavi more slasti. 

I kad mi na grudi tvoje glava umorna klone, 

a zagrljaj moj postaje sve jaci 

znaj da ti dajem i zadnji delic sebe 

to olujni vetar zelje u meni huci. 

Onog trena kad mi se iz grudi otme uzdah 

i prekine tisinu sobe nase, 

tebi ce mozda zastati dah,

al mene uzdasi moji plase.

Kad se dva tela u mraku spoje


dok mesec bledi kroz prozor gviri


u nocnoj tami hranim zelje svoje,


moje vatre poljupcima raspiri.


I pozeli me tako jako da mi zastane dah,

uzmi me silno ,nije me strah..


jedino me strah da uzdah pustim


jer se bojim da cu "volim te" da izustim...
 

 #
ODLAZI NAM MAJ
vilabezkrila | 29 Maj, 2010 16:25

Curi maj sa kalendara 

kao pesak iz pescanog sata stara. 

Odlaskom svojim letu otvara vrata 

Vrelo se leto za krilo leptira hvata. 

Ravnicom mojom zita ce poceti da rude 

dok se cela u zlato ne pretvori. 

Veliki beli oblaci nebom brode 

iz svakog cveta ljubav zubori. 

Sunce na nebu ko dukat zut 

svojim vrelim zracima me miluje; 

grli ga po nekad oblak crn i ljut 

da po zemlji kisu blagorodnu prolije. 

Odlazi  veseo cvetni maj 

vozom zivota sa moje stanice.

Ostavlja na dusi vecni sjaj,

u rukama mi majske sitnice.  #
NA DANASNJI DAN....
vilabezkrila | 26 Maj, 2010 17:48

Na danasnji dan 1946 godine svet je ugledao , izmedju ostalih ljudi na ovom svetu, i moj pokojni otac.

Proslavio je svega 30 rodjendana,od toga ja sam ukrala dva..

Jutros mi je predivan izlazak sunca pozeleo dobro jutro...a ja sam pozelela srecan rodjendan mom tati koji je tamo negde gore..mozda bas na onom oblaku koji se stidljivo nametao suncevom sjaju...ko zna...

Na svaki njegov rodjendan se pitam kako i koliko bi se moj zivot razlikovao da je ostao ziv i pored mene...mada je on pored mene..znam..

Rekla sam skoro jednoj drugarici.."ima tamo gore neko ko me cuva i ko me jako puno voli"

A ko bi me voleo vise nego onaj sto mi je zivot podario...

Zvao me je "tatina princeza"

Danas me tuga dohvatila bas...Ustala sam sa jednim predivnim osecanjem..osecanjem ljubavi za ceo svet..za sve ljude i ptice i travu...dasam imala tako dugacke ruke jutros, zagrljajem bi obuhvatila planetu i stegla je jako jako..

A pre desetak minuta sam se isplakala..i to samo zato sto sam na trenutak zamislila sebe u situaciji gde mi Nikola saopstava da zbog raznoraznih obaveza koje i on i ja imamo i zbog kojih se nismo videli vec desetak dana, ako izuzmemo ono susretanje od juce na par minuta kad sam osetila kako mi kolena klecnuse kad ga oko moje spazilo...da je bolje da se razidjemo..kad vec nikako da se uskladimo..budemo zajedno......Ja i moje misli sugave...

I onda shvatim...bezim..zabadam glavu u ljubav proslu i povredjujem sebe zato sto me strah od onog sto osecam za Nikolu...zato sto ne znam sta me ceka...ne znam sta je ispred mene..ono sto je iza mene to znam..znam na kakvom sam terenu..ovo su mi putevi nepoznati...a nepoznato me uzasava..

Tacnije strah me da ce me i on ostaviti...

Strahovi, te kocnice nasih zivota...kako da ih pobedim..kako da nastavim?

Tako mi nedostaje otac...za savet, za zagrljaj..

Srecan ti rodjendan tata...gde god da si...grlim te i ljubim jako... 

 

Moje suze padaju na gore.... 

 #
MOJA RAVNICA
vilabezkrila | 25 Maj, 2010 16:04

Makovi crveni ukraj puta

i rascvali grmovi divljih ruza.

Poneka glavica maslacka zuta

i tako dokle god se pogled pruza.

Zitna polja sto klasaju,

reku mutne vode ispunise.

Izvor iz kog vode kapi kljucaju.

Topola se na vetru njise.

To je moja ravnica!

U njoj zivot ko u kosnici vrca. 

 #
NISAM JA ANDJEO
vilabezkrila | 23 Maj, 2010 10:29

Nisam ja Andjeo svetli,

ne trazi rajsku cistocu od mene.

Kad zorom ranom kukuriknu petli

ja bih kraj tebe od strasti da svenem.

Mesto krila Andjela belog

iz mene vrca pozuda i strast

zelim da te upijem celog

i da nad dusom tvojom imam vlast.

Nije dusi mojoj dom plavetnilo neba

nit mi je smernost jaca strana.

Meni zagrljaj tvoj nezni treba

u tisini nasega stana.

Ne trazi od mene smernost i vrlinu

strast me lomi, zelja me muci.

U meni naci ces samo zenu

i olujno more strasti sto telom huci. 

 #
MOJI GRADOVI....
vilabezkrila | 16 Maj, 2010 08:48

moj grad..pogled na brdo koje se ponekad pomene u mojim pesmama..gledajuci u to brdo sam odrasla...

 

e sa ove slike moze se videti delic grada iz takozvane Ulice stepenica koja vodi do katolicke kapele jedne od najstarijih katolickih crkvi u banatu....

 

Kapela Sveti krst...najstarije zdanje katolicke crkve u banatu..podignuta je jos davne 1800 i neke mada za datum nisam bas sigurna...

 mali delic unutrasnjosti kapele...

 

 Na sledecoj fotografiji se moze videti fontana u gradskom parku koji , ako dobro pamtim , je pod zastitim drzave...Vrsac inace obiluje parkovima i fontanama koje rade za razliku od ove koja nije radila u trenutku kad sam je fotografisala.

 

 Na sledecoj fotografiji mozete videti Vladicanski dvor...takodje jedno veoma staro zdanje u kojem je sediste juznobanatske eparhije i kojem zivi i radi vladika juznobanatski..preko puta Vladicanskog dvora je crkva posvecena Sv. Nikoli ili Saborna crkva kako je neki zovu..i u tu istu crkvu j aveoma cesto odlazim..na zalost slike pomenute crkve nemam..

 

 Pogled na centar grada..veliko setaliste prepuno cveca i fontana..na centru setalista dominira krst koji je tu postijao jos pre drugog svetskog rata...zbog politicke situacije u zemlji posle pomenutog rata , krst j euklonjen, ali je pre par godina vracen na svoje staro mesto...

 delic cvetnih aleja koji krase grad...

 i sat...da uvek znamo koliko ima sati :)

 

Jedan od naj;epsih,ali i najskupljih hotela u gradu..Villa breg..

Jedno , po meni, najlepse zdanje...Nemacka katedrala...

i ulaz u istu...

 

 Grad koji podjednako volim i odakle poticem je Beograd..Svi moji tamo zive i kad odem u Beograd osecam se ko svoj na svome..na zalost retko odlazim..u najlepsem secanju mi ostaje zgrada geneksa na koju smo se sestre i ja pele stepenicama, ne liftom i nekako kad vidim  tu sliku iskoce mi najlepsa secanja na jedno veom alepo i bezbrizno doba...

Veom alepe secanja me vezu i za Adu Ciganliju, ali na zalost nisam mogla da nadjem neku pristojnu sliku iste...

Grad o kome sanjam..p ane znam ..volela bioh da mogu da proputujem svet i vidim razne gradove..ali bih volela jako da odem u Indiju i tamo ostanem neko vreme...

da se oblacim ovako...

i da gledam bolivoodske filmove i slusam muziku poput ove...

 

eto dragi moji blogeri..nadam se da vam se svidja moj grad u kome na zalost samo radim ali mi je blizu pa mogu da skoknem kad god pozelim..i vec danima planiram da odem na brdo i do kule...ali ovo vreme mi ne da...kula..da nju zaboravih..gradjevina koja je nastala jos u vreme turaka i po kojoj se moj grad prepoznaje...

 


 #
BAJKA O LEPOJ TRGOVCEVOJ KCERI I CARSKOM KAPETANU...4. deo
vilabezkrila | 14 Maj, 2010 16:25
Noc bese tiha , mirna i mirisna. More mirno i glatko pa se nebo u njemu ogledalo. Mesec bese odskocio na nebu kad na obali oko male kolibe Vile pocese da korov koji je tu rastao pretvaraju u najlepse cvece , sirene izronise iz mora i pocese da pevaju najlepse pesme. Kapetan , koga san bese san savladao , probudi se od pesme prelepe koju covek nije cuo. Buka , dok je neko raskivao daske sa prozora , uplasi nekada , neustrasivog moreplovca. Video je Mesec sjajni i reku zvezda po kojoj je nekada trazio put do kuce. Te noci put od zvezda vodio ga ka necijem srcu. Videvši cveće procvalo u dvorištu ,Vile i Sirene kako se vesele i spazivši poznati lik nasmeja se i srce mu poskoči u grudima. Krenuo je prema tužnoj sireni koja je tužno sedela na obali mora zagledana u pučinu. Mesec se osmehivao , zvezde zasjale kao nikada pre.. lišće je zatreperilo na drveću. Nežno skoro bojažljivo taknu mladić njezino rame , ona se okrete i pogledi im se sretoše. Njene do tad tužne oči zasjaše jer u namučenom licu prepozna ljubav svoju. Dlanom svojim nežno mu taknu obraz a osmeh joj zaigra na licu. Mogao je da pročita u njenim očima kolika je njena ljubav. Njenu ruku nežno uze u svoju, pa spusti poljubac na njen topli dlan , zatim je poljubi u oba oka , ona ga nežno zagrli , sklopi oči i.... Odjednom se podiže snažni vetar , oblaci tamni sakriše Mesec i zvede.. Vetar je fijukao nosio sve pred sobom , talasi su bivali sve veći i veći , pretili su da ih razdvoje. Znali su oboje da bi to bilo za uvek. Ona ga uhvati za ruke pogleda ga očiju punih suza i zamoli ga da pođe sa njom.. Nije bilo puno vremena za razmišljanje , vetar je bivao sve jači talasi sve veći , ali i pre nego ona i izustila bilo šta on je bio spreman da pođe sa njom i u sam pakao samo ako ona to zatraži od njega. Obavio je svoje ruke oko nje ljubeći je po kosi , dok ga je ona gledala nežno , i u trenutku dok je spuštao poljubac na njene usne podiže se ogroman talas koji ih preklopi i oni nestaše u peni uzburkanog mora. Vetar stade , more se umiri a oblaci se raziđoše i na somotsko plavom nebu pojaviše se zvezde i mesec koji obasjaše tamnu noć. Na obali osta zvono i šnala koja spade sa devojčine kose.. Na istoku Sunce koje se budilo iz sna , poče da boji horizont , a sirene veselo uroniše u mirnu površinu vode stapajući se sa njom. Malene vile sjajne poput zvezda nestaše u travama , žbunju,drveću... Starica koja beše spasila kapetana posmatrala je ceo događaj sakrivena u nekom žbunju. Sada ohrabrena Sunčevom svetlošću izađe na obalu i uze zvono i šnalu pa se uputi ka trgovčevoj kući. Trgovac , koji beše na samrti , skupi poslednju snagu , uze snalu i prisloni je na grudi a zatim ispusti dušu.
  Stanovnici gradića su uzaludno tražili kapetana , nisu ga našli..samo zvono koje je na obali ostalo podsećalo je na jednu ljubav i potpirivalo maštu ...Zvono koje je podsećalo da ljubav može sa pobedi smrt , da nadživi život,...Vremenom nasta priča o prelepoj devojci i carskom kapetanu.. a priču nadživi legenda o sjajnoj zvezdi što se jednom u veku na zemlju spusti i u malenu Vilu pretvara koja spaja nespojivo i najtužnijima osmeh na lice vraća....


K R A J
 #
BAJKA O LEPOJ TRGOVCEVOJ KCERI I CARSKOM KAPETANU...3.deo
vilabezkrila | 13 Maj, 2010 10:09

Brod je vec digao sidro I plovio lagano ka pucini kada je devojka stigla u luku; stajala je na drvenom pristanistu uz samu ivicu , ociju punih suza , pokusavala je da pogledom nadje mladica; mladic je stajao zagledan u maleni gradic na obali , obasjan Suncem na zalasku , I ne sluteci da je na samom pristanistu ona koja mu je srce osvojila jednim pogledom.. nije se ni usudjivao da sebe zapita da li I ona mozda oseca isto prema njemu , cinilo mu se da je ona nedodirljiva , mozda je vec isprosena , sigurno je isprosena , takva lepotica je sigurno imala mnostvo udvaraca , a njen otac joj je sigurno pronasao odgovarajuceg mladica koji ce znati da je voli I da ceni njenu lepotu , njemu ce da izrodi decu I bice srecna..a onda ugleda poznatu zensku priliku , kosu I lice koje je Sunce obasjalo , te oci sto su ga podsetile na topla juzna mora , podize ruku u pokusaju da joj mahne , da joj da do znanja da je video , I devojka to vide I ona podize ruku I koraknu napred I pre nego sto je on uspeo da vikne , da je upozori da ne koraca napred , ona nestade pod mirnom povrsinom morske vode. Mladic je stajao okamenjen prizorom , cekao je trenutak jedan nadajuci se da ce devojka isplivati , ali devojke nije bilo.. mladic skoci u vodu I dopliva do pristanista.. uzalud je mladic pokusavao da je pronadje nije uspevao , devojke nije bilo...

****************************************************************

Meseci su prolazili , žarko leto zamenila je hladna zima , za starog trgovca možda najhladnija do tada. Misterija oko nestanka njegove prelepe kći potpirila je maštu građana koji su bili sigurni da je mladu devojku pod mirnu površinu vode povukla neka veštica ili neko još čudnije stvorenje , imajući u vidu I čudnu bolest devojčine majke koja nije bila poznata ni najboljim lekarima , građani malog gradića bili su sigurni da su I devojka I njena majka bile vilenjačkog porekla ili da je trgovac bio proklet jer je nešto strašno zgrešio u svojoj mladosti… kao rezultat takvih priča sve manje je ljudi kupovalo u prodavnici starog trgovca jer niko nije želeo da ga stigne u ma kakvom obliku kletva koju je starac nosio..čak su ga I na ulici zaobilazili kao da je starac bolestan od neke zarazne bolesti , a starac je bio skrhan tugom I nije mu palo teško da otkaže sve porudzbine I da zaključa prodavnicu na čijim se prozorima uhvatila paučina. Starac je od ranog jutra pa dok Sunce nije nalazilo svoj smiraj u moru stajao na drvenom pristaništu , kao da je očekivao da se odnekuda pojavi njegova voljena kći.. naglas se molio svim silama na zemlji , moru I vazduhu , preklinjao je , plakao , ali Nebo je ostalo nemo I gluvo na njegove molitve I suze..a suze su padale u već slanu morsku vodu I stizale do njenog dna…                                                             Daleko od malenog gradića , na obali nekog ostrva na belom pesku stajao je mladi kapetan..vetar mu je milovao lice Sunce ga je grejalo , mada on njegovu toplotu nije osećao , od onoga dana kada se na njegove oči utopila prelepa devojka u njegovo srce se uvukla hladnoća kakva bi se mogla uporediti sa hladnoćom koja je mora kovala u led. Stajao je mladić zagledan u pučinu , plavu kao oči nesrećne devojke..zagledan I zamišljen jer je trebalo da se vrati u taj gradić a ta činjenica mu je ledila dušu još više… 
Negde u daljini naziralo se olujno nebo I mladi kapetan naredi da se sve pripremi za isplovljavanje. Mornari se u čudu pogledaše , ali ni jedan ne odbi da izvrši naređenje. Njegov najbolji prijatelj koji mu se pridružio poče da ga ubeđuje da je bolje da sačekaju dok oluja ne prođe pa onda da isplove nego da krenu u sigurnu smrt , ali mladi kapetan ne hte ni da čuje već naredi mornarima da požure . Mornari su strepeli , ali poslušaše I veoma brzo brod se nađe na pučini ploveći direktno u pravcu oluje koja je besnela. Talasi su bili sve veći , a kapeten je stajao na palubi I gledao u tamno nebo koje su šarale munje.. Pokušavao je sve to vreme da iz uma izbriše sliku devojke koja nestaje pod mirnom površinom vode.. Zašto nije ni pokušala da se odupre ? To pitanje ga je mučilo. Noćima se iz košmarnih snova budio obliven hladnim znojem.. Kopnio je lagano od tuge I ljubavi…Njegov prijatelj koji je znao razlog njegove tuge da bi ga bar malo utešio ispričao mu je da je čuo priču da kad se tako mlada I lepa devojka utopi na tako čudan način da je to ustvari neka zla I stara veštica iz puke zlobe I ljubomore pretvorila svojim činima nesrećnu devojku u sirenu I da ove zato izlaze na kopno noću I plaču I odvode u morske dubine mladiće koje su , dok su bile na zemlji, potajno volele. Čuvši to kapetan je čvrsto rešio da uđe u prvu oluju I potopi brod nadajući se da će se utopiti I pronaći u hladnim morskim dubinama devojku koja mu je srce osvojila. Iz razmišljanja ga trže jezovit prasak groma koji pogodi jarbol broda I uz tresak pade na njega. Njegov prijatelj videći to priskoči da ga izbavi , ali kapetan poteze revolver na njega. Mornari videvši to počeše da skaču sa broda pokušavajući da spasu sopstvene živote. Kapetan osta na brodu nadajući se skoroj smrti.

Jutro beše mirno , Sunce već beše odskočilo visoko na nebu , a malenim gradićem pronese se vest o strašnom brodolomu. Na morskoj obali nedaleko od malenog gradića , možda nošen morskom strujom , a možda I nevidljivim nitima sudbine , osvane I kapetan…Izubijan talasima , pocepane odeće stiskajući brodsko zvono u rukama. Starica jedna prolazeći tuda ugleda ga I sa puno truda uspe da ga odnese u svoju kolibu koja beše na samoj obali mora; koliba mala , trošna obrasla korovom beše staričin dom. Dugo se kapetan oporavljao. Njegove rane koje je zadobio u brodolomu behu odavno zarasle , ali rane na srcu behu sveže…Noćima je šetao uz obalu mora tražeći među stenama siluetu devojke sirene…zalud je zvonom zvonio,zalud se nadao…Prozore na kući je daskama zatvorio ne želeći da Sunce obasjava unutrašnjost kolibe. Nikada više nije isplovio. Kopnio je iz dana u dan kao što sneg kopni od prolećnog Sunca...

  Danima je njegovu tugu , sakrivena , posmatrala jedna mala , tanana Vila. Sažalivši se nad tužnim srcem kapetanovim reši da mu pomogne . Vilama bilo zabranjeno da se mešaju u ljudske patnje I tuge ipak je s vremena na vreme po neka kršila pravila. Znala je mala vila za kim tuguje kapetan , znala je I da na morskom dnu postoji Sirena koja je bila tužnija od svih sirena.. Sirena koja nikada nije na obalu izašla , izronila bi katkad pogledom uprtim u pučinu kao da nešto traži pa bi još tužnija zaranjala u tamne dubine.. Zalud su druge sirene pokusavale da oraspoloze malu tuznu sirenu. Nista nije moglo da vrati osmeh na njeno lice. Umesto sjaja u njenom oku je bila nastanjena neizmerna tuga. I niko nije znao razlog njezine tuge ,  jer sirene su sve bile vesele , uvek spremne za igru , za pesmu , ali ne i ova sirena koja je samo cutke sedela i gledala nikad se ne pridruzujuci ni igrama ni pesmama , tek ponekad bi zajedno sa njima izronila na mirnu povrsinu vode i dugo gledala u daljinu kao da trazi nesto , nekog..ali bi posle bila jos tuznija , pa je sve redje i redje izranjala.. Samo je mala vila naslucivala neizmernu ljubav koja je povezivala ova dva namucena bica.. i sirene takodje pozelese da otkriju tajnu njezine tuge i kad su cule pricu male vile resise da spoje zaljubljeni par bez obzira na posledice.

 #
BAJKA O LEPOJ TRGOVCEVOJ KCERI I CARSKOM KAPETANU..2. DEO
vilabezkrila | 11 Maj, 2010 15:33

 Devojka se trudila da sto bolje usluzi svoje musterije ,ali kako nije imala sve sto je mladi oficir trazio ,ona mu rece da dodju sutra kada njen otac bude bio u radnji pa da se sa njime dogovore o preostaloj robi , zatim napravi racun svega sto je mladic kupio uredno mu vrati kusur i  pozele dobrodoslicu u grad I lep boravak I pozele  mu lep ostatak dana.  Mladic izadje iz prodavnice kao u nekom polu snu , divio se plavetnilu njenih ociju , njenom glasu koji ga je podsetio na zubor potoka u njegovom rodnom kraju , njenom okretnoscu , ljubaznoscu, njenom bistrom umu , jer mladic jos nikada nije upoznao nijedno zensko celjade koje je sa takvom lakocom baratalo sa ciframa , a nije ni poznavao nikoga ko je poznavao neku takvu devojku..primetio je da joj je kosa potpuno crna , da joj je haljina jednostavna kroja ali od veoma skupog materijala , da devojka nije uobrazena , a onda se zacudi sebi samom kako li je uspeo sve to da zapazi u tih nekoliko trenutaka I zasto mu je sve to privuklo paznju,ali pre nego je I pokusao da analizira svoja opazanja stize do broda , ciji je on bio kapetan , a tamo ga cekalo brdo stvari koje je trebalo da uradi pre nego ponovo isplovi za tri dana. Devojka osta u prodavnici ceznjivo gledajuci u pravcu mladicevog odlaska , kada u prodavnicu udjose nekoliko devojaka njenih godina sa pregrst pitanja o prelepom mladicu..Jer mladi kapetan je bio lep I naocit momak ako se na to doda I da je bio hrabar I neustrasiv , da je iz bitaka izlazio uvek kao pobednik I da je bio miljenik samog cara nije ni cudo sto su se devojke okupile I sto su se interesovale za njega , jer su sve do jedne potajno sanjale da se jednog dana udaju za takvog mladica , jednom recju mladi kapetan je bio odlicna prilika , a devojke su bile resene da na sve nacine pokusaju da skrenu paznju na sebe I da pokusaju da osvoje kapetanovo srce ne znajuci da ce to biti nemoguc zadatak jer je kapetanovo srce bilo vec osvojeno bez I jedne bitke.


  Aurora veselo udje u kucu zavirujuci po sobama trazeci svog milog oca. Nasla ga kako zamisljeno sedi na terasi u hladu I mirisu ruza koje su se te godine posebno rasvetale I krasile ne samo terasu njihove kuce vec I ceo vrt koji je bilo pazljivo negovan vec generacijama unazad. Obgrlila ga svojim rukama I poljubila nezno u oba obraza , a starac se prenu I nasmeja , pa je upita kako je bilo u prodavnici..devojka mu isprica sve po redu , ali kad pomenu mladog kapetana u oku joj se pojavi neki cudan sjaj koji starac primeti I u trenutku se obradova , jer nikada ranije nije primetio tako nesto u njenim ocima , znao je starac kakav je to sjaj , ali je dobro znao da zivot zene jednog pomorskog kapetana nije ono sto je on zeleo za svoju voljenu kci , pomislivsi na to preko lica mu se navuce senka brige I tuge. Devojka primeti to I ne zeleci da zamara svog bolesnog oca povuce se u svoju sobu. Vece je donelo hladovinu pa su I stanovnici grada izasli na ulice I gradske trgove , I svima je glavna tema bila uplovljavanje carskog broda u njihovu luku. Oni stariji su se pribojavali rata , oni mladji su tvrdili da brod ide u istrazivanja nekih novih drzava I kontinenata I da ce sa tog putovanja doneti pun brod raznog blaga , ili da idu da love strasne morske nemani mozda cak I u lov na zanosne sirene , a devojke su pricale o lepoti mladog kapetana. Trgovac I njegova kci su redovno izlazili u setnju svako vece I svi mladici su znali kada I kuda ce prelepa Aurora da prodje. Aurora se radovala tim setnjama jer je tada mogla da se isprica sa svojim drugaricama , o novoj modi , haljinama , nakitu o svemu sto je interesovalo sve mlade devojke.


  Trgovac stade na tren da poprica sa nekim svojim prijateljima koji su takodje bili trgovci , a devojka sede na klupu I pridruzi se devojkama u njihovim uobicajenim temema. Sedele su tako neko vreme , kad jedna od njih primeti kapetana I ne mogavsi da sakrije svoje odusevljenje , poce da gurka devojku do sebe ova onu do sebe I za veoma kratko vreme oci svih devojaka bile su uprte u mladica. Mladic koji je jako dobro zapamtio devojku iz prodavnice uputi se pravo prema klupi gde je sedela mlada devojka , a devojka videci ga pretrne oseti slabost u nogama I u nekom strahu , njoj nepoznatom do tada , ustade I podje prema svom ocu. Mladic se okrete I sam se uputi u njihovom pravcu nakloni se I predstavi , devojka pruzi ruku predstavi svog oca pa htede da se udalji , ali je otac zadrza kraj sebe uz izgovor da ce on najverovatnije I sutra ostati u kuci I objasnjavajuci devojci gde I kako da nabavi potrebne stvari za carski brod. Starac je hteo da vidi da li se I kod mladica u oku pojavio sjaj gledajuci u njegovu kci , I videvsi isti sjaj , opet mu se senka brige I tuge nadvi nad lice. Videvsi svog oca zabrinutog , devojka se poboja za njegovo zdravlje pa navali da krenu kuci , a mladic se ponudi da ih otprati.
Laganim koracima uputise se ka trgovcevoj kuci…
*********************************************************

  Devojka je sa nestrpljenjem ocekivala kada ce mladi kapetan da udje na vrata malene prodavnice , cinilo se da vreme nije prolazilo I devojka je bila sve nervoznija , dlanovi su joj se znojili srce je htelo da joj iskoci iz grudi…Nije znala zasto  , nije ni pokusavala da razjasni svoja osecanja , jednostavno se prepustila tom novom osecanju sto joj je obuhvatilo dusu , srce, telo..Zvono se oglasi na vratima I u prodavnicu stupise nekoliko mornara , predstavise se I rekose zasto su dosli , mada je devojka to vec znala. Ona im predade robu , pa se u trenutku odvazi I upita jednog od mornara zasto sa njima nije dosao I njihov kapetan ; odgovor koji je dobila uneo je tugu u njeno mlado srce , naime kapetan je dobio naredjenje da pozuri sa nabavkom I da cim sve dobavi nastavi svoj pohod. To je znacilo da devojka mozda vise nikada nece videti mladica I na samu pomisao joj se prelepe plave oci napunise suzama. Ne shvatajuci tugu koja ju je obgrlila , tu tugu sto je samo jednom pre osetila , onoga dana kada je jos kao mala devojcica shvatila da vise nikada nece majku da vidi.

Njen otac joj je rekao da je njena majka na nebu u drustvu nebeskih stvorenja, Andjela, I da odgore gleda na nju , da je cuva pa su malene oci cesto pogledale ka nebu trazeci medju oblacima nesto sto ce je bar podsetiti na majcin lik…

Sada je osetila istu tu tugu I strah , neobican strah I nosena tim strahom devojka uze sesir I zakljuca radnju I uputi se ka luci. Luka nije bila bas mesto da se jedna devojka iz ugledne kuce seta sama , ali devojka nije marila da li ce, I sta ce o njoj bilo ko reci, ubrzala je korak,nadala se da ce bar na tren videti mladica.

 #
BAJKA O LEPOJ TRGOVCEVOJ KCERI I CARSKOM KAPETANU... 1. DEO
vilabezkrila | 10 Maj, 2010 16:02

Nisam htela da postujem ovu pricu ,jer nisam dobila dozvolu da potpisem i onog ko mi je pomogao da ovu pricu napisem...ali razmisljala sam i resila da je ipak postujem..to sto on ne zeli da da se potpise to je njegov problem, a ja cu tu zelju njegovu da postujem...

Znaci ovu pricu smo pisali moja malenkost i osoba koja zeli da ostane anonimna, a prica mi je posebno draga jer je moje prvo pisano delo da se tako izrazim..ovde se nalazi prvi deo price a u narednih par dana mocice te da procitate i nastavak....a volela bih da vidim i vase komentare dragi moji blogeri...pozdrav od vile bez krila...

Nekada davno u jednom malenom gradicu na obali jedne reke u nekoj dalekoj zemlji na severu ziveo je jedan trgovac. Bio je pravedan i posten covek,cenjen od svojih sugradjana,imao je zenu najlepsu u gradu i cinilo se da niko nije srecniji od njega na ovom svetu.Njihova sreca je bila nemerljiva kada su dva malena oka njihove cerkice ugledale svet jednog ranog prolecnog  jutra. Devojcici dadose ime Aurora. Svu svoju ljubav i paznju poklanjali su svojoj malenoj devojcici i ona se pretvorila u centar njihovog sveta. Devojcica je rasla srecna i bezbrizna...sve dok se jednoga dana tamni oblaci nepoznate bolesti ne nadvise nad njihovom kucom i srucise svoje zlo na nezno i krhko telo devojcicine majke.Trgovac je pozivao najbolje doktore iz grada, iz drugih gradova,davao svo svoje bogatstvo samo da izlece njegovu voljenu,ali kako bi koji doktor usao u sobu da pregleda bolesnicu,izlazio bi odmahujuci glavom nemajuci leka za cudnu bolest..

Dani su prolazili a zena je kopnila i polako nestajala..Osecajuci da joj zivot broji zadnje minute,a da joj se smrt surovo ceri u lice zatrazi da poslednji put vidi svoju devojcicu,a od trgovca zatrazi da joj obeca da ce se brinuti o njihovoj cerkici i da ce tugu zbog njenog preranog odlaska skloniti duboko u svome srcu i da je nikada nece pokazati pred devojcicom. Trgovac teska srca dade obecanje a zena sa njegovim obecanjem ispusti dusu...Dugo je trgovac jecao nad bezivotnim telom svoje voljene zene,sobu je ispunio hladan mrak novembarske noci , ulice grada je tiho pokrio prvi sneg...

    Grad je sa nevericom primio tuznu vest o smrti trgovceve zene,tuga neka je obgrlila njegove stanovnike..trgovac je bio slomljen bez zelje da nastavi zivot zaboravio je i na svoje obecanje dato nekoliko trenutaka pre nego je hladna smrt odnela zivot njegove voljene..sam ,neutesan,skriven u tmini svoje radne sobe razmisljao je kako da sebi oduzme zivot...u trenutku kada mu je cev pistolja hladila slepoocnicu na vratima se pojavi devojcica uplakana i preplasena od ruznog sna..videvsi maleno dete sa suzama na licu setio se suza svoje ljubljene zene koja ga preklinje da pazi na njihovo dete,setio se ogromne ljubavi koja ih je spajala,srecnih dana koje su proveli zajedno..tiho,skoro neprimetno,sklonio je pistolj,obrisao suze sa lica ,rasirio je ruke i razlog njegov zivota i postojanja mu se privio na grudi..to maleno stvorenje u kojem je bio delic njegove voljene stislo se uz njega preplaseno ,ociju krupnih poput laneta..odneo je usnulo dete u krevet i dok je gledao kako dete spava snom Andjela osetio je potrebu da zivi,da se brine o detetu,da je cuva...

    Godine su prolazile,godisnja doba se smenjivala,bojila ulice,menjala lice grada,vreme je lecilo rane,devojcica je rasla zasticena ocevom ljubavlju i porasla u prelepu devojku nalik svojoj majci..gledajuci nju gledao je u njoj svoju voljenu.. Devojka je bila cak mozda i lepsa od svoje majke..vitka stasa,crne duge kose,ociju plavih poput letnjeg neba,osmeha predivnog koji je mogao da omeksa i najtvrdje srce,koraka mekog,obucena uvek u bele haljine licila je na bice iz neke bajke koju joj je otac pricao pred spavanje dok je bila dete..

     Bajke su inace bile veoma rasprostranjene u tom delu sveta i ne samo sto su bile rasprostranjene ,vec su stanovnici malenog gradica verovali u postojanje vilinskih bica,sirena,losih vila,cak je na glavnom trgu bila fontana na kojoj je neka sirena cesljala svoju dugu kosu placuci..Stari stanovnici su pricali da su sirene,ako bi se zaljubile u nekog mornara znale da podignu talase na moru toliko velike i tako snazne koji su sa lakocom prevrtali i najvece brodove,a nesrecni mornari bi nestajali u peni razbesnelih talasa..oni retki,koji bi preziveli pricali bi najcudnije price iz kojih su nastajale bajke koje su prepricavane godinama posle nesrecnih potapanja..

Grad je bio na obali mora sa kojeg su dolazili hladni vetrovi,kisa i sneg..u luci,koja je dominirala gradom i koja je bila srediste svih desavanja u gradu,pristajali su brodovi manji,veci,ribarski brodovi..neki put cak i po neki carski brod koji bi zastajao tu da dopuni svoje zalihe sa hranom i vodom pre nego bi isplovio na otvoreno more u ratni pohod ili neko istrzivanje...grad je ziveo u ritmu desavanja u luci..

      Vreme koje je menjalo prirodu,ulice menjalo je i trgovca na kojem su se godine videle najvise na pogurenim ledjima na kojima je zivot i zla sudbina natovarila tugu i bol..i ista ta tuga je nacela trgovcevo srce koje je kako su godine prolazile bilo sve slabije i zadavalo trgovcu brige,jer gledajuci svoju,sad vec stasalu za udaju kci,poboja se da ce ga srce izdati pre nego vidi svoju Auroru udatu ,srecnu i zaljubljenu za nekog dobrog mladica..Devojka je bila lepa,skromna i donosila je sa sobom ,svom buducem muzu, sve sto je trgovac zaradio,bogatsvo veliko,pa su se svi bolji mladici nadmetali za naklonost prelepe devojke,ali je devojka ostajala ravnodusna na sva njihova udvaranja.Trgovac,znajuci da je devojka razborita i da je veoma pametna, srca cista poput kapi jutarnje rose,nije hteo da devojci nanosi bol i on joj izabere muza vec je cekao da mu devojka kaze da joj je srce pogodila  strela ljubavi,ali njegovo vec slabo srce govorilo mu je da bi mozda bilo pametnije i razboritije da razmisli o nalazenju pogodnog mladozenje dostojnog njene lepote i ciste duse.

      Leto je te godine bilo neuobicajeno toplo.Stanovnici malenog gradica navikli na zimu i hladne vetrove tesko su podnosili vrelinu Sunca koje je grejalo kamenom poplocane ulice. Cvece se umorno spustalo niz balkone,a ljudi su se preko dana sklanjali u hlad svojih kuca,pa je grad bio neobicno pust.

      Po takvom vrelom danu trgovac je zatvarao svoju radnju I kao vecina njegovih sugradjana , trazio spas od vrucine u hladovini svoje kuce,s tim pre sto mu je I srce po takvim vrelim danima pokazivalo svoju slabost vise nego obicno…Njegova kci,koja je bila upoznata sa poslovima trgovine,kako je bivala starija sve vise je zamenjivala svoga oca, iako na to, sam trgovac nije bas blagonaklono gledao,ali ne zeleci da cerki nanese ni senku tuge na prelepo lice pustao je devojku da ,s vremena na vreme,njega zamenjuje u prodavnici koja je bila smestena u samom centru gradica I iz koje se mogla sasvim lepo videti luka sa brodovima u njoj.Cesto je devojka naslonjena rukama na tezgu ,pogledom uprtim u pucinu zamisljala sebe na nekom od tih brodova kako putuje u neke daleke I nepoznate predele…

     Bila je sredina leta,a dan vreliji nego ikada pre. Ni najstariji stanovnici grada nisu pamtili tako vreo dan.Trgovac toga dana nije ni odlazio u radnju,njegova kci je otisla mesto njega .Ulice su bile puste,ni daska vetra da bar listak neki zatreperi,cak su I najnemirnija deca potrazila zaklon od vreline Sunca,jedino je Fontana na gradskom trgu veselo zuborila ,a kapi vode su se slivale niz kosu I lice tuzne sirene.Devojka je bila sama u radnji,kupaca tog dana skoro da nije ni bilo…na pucini se u daljini video veliki brod,ali devojka nije znala da li je taj brod samo u prolazu ili ce se usidriti u luci njenog grada.Prizeljkivala je devojka da se brod usidri,zamisljala je da je to brod koji dolazi sa toplog juga I da donosi sa sobom divne mirisne zacine a mozda I neku prelepu tkaninu od koje bi mogla sasiti sebi haljinu,a mozda ce cuti I neku cudnu I strasnu pricu o nekom morskom cudovistu koje je potopilo neki ogroman brod I ciji su nesrecni mornari nasli svoje vecno boraviste u celjustima iste nemani…Zamisljena tako ,sa najcudnijim mislima ,nije ni primetila da je brod bio vec sasvim blizu ,da se usidrio.Iz njenih snova ,koje je budna sanjala,trze je zvono na vratima prodavnice koje se oglasavalo I najavljivalo musteriju.U prodavnicu udje mladic u uniformi I pre nego devojka stize da se pribere od svojih mastarija stade pred nju I pozele joj dobar dan.Devojka podize pogled ka njemu I pogledi im se sretose. U njegovim ocima ,koje behu crne kao najcrnja noc titrao je cudan sjaj koji je devojku podsetio na sjaj zvezda u hladnoj zimskoj noci,dok se mladic zacudio plavetnilu njenih ociju koje su ga podsetile na boju juznih mora. Stajali su tako trenutak jedan bez reci gledajuci se ,nesvesno se diveci jedno drugom,I ko zna dokle bi tako zurili jedno u drugo da u radnju ne udjose jos tri mladica u uniformama.. po nacinu ophodjenja izmedju mladica devojka shvati da su to najverovatnije mornari sa tek pristalog broda ,a kada su mladici izgovorili par psovki zbog kojih ih je onaj mladic sto prvi udje u njenu radnju izgrdi devojka prosudi da je mladic kome se u oci zagledala najverovatnije bio oficir.

 #
ZELJE I STRASTI
vilabezkrila | 06 Maj, 2010 16:13

U ocimA tvojim se krije 

olujno more strasti  

i svaki slucajni dodir je 

pozar na mom telu od slasti. 

Usne mi drhte od zelje da te ljube 

da mogu da se utisnem  u tebe cela. 

i ostanem tako dok me jutrom ne probude 

ustasca tvoja medna, vrela. 

Ruke tvoje tople dok po meni plove 

bude neke vatre meni nepoznate  

Svaki atom moga tela te zove

plima zelje u meni raste. 

Umiri olujno more zelje svoje 

Moje vatre strasti zagasi 

zelje moje su zelje tvoje

dodji...poljupcima, dodirima me spasi....  #
SINE
vilabezkrila | 02 Maj, 2010 15:27

Sine, ne budi tako gord.

Slusaj svoju majku,

zivot ti je kao brod,

vetrovi ga nose, lome, kovitlaju.

Mlado drvo ti si sine

slomice te vetrovi zivota lako.

A kada poletis , pa padnes sa visine,

to zna da zaboli jako.

Majka tvoja ti ne zeli zlo.

ako treba za te i zivot dacu.

Ne teraj me da cinim to,

da lomim krila svome pticu.

Saslusaj me sine,

mlad si ne znas zivot sta je.

Spusti se sa visine

pruzi ruku ruci sto ti daje.

I ne kuni me sine, rano moja

sto te teram iz gnezda svog

da bi poleteo moras da rasiris krila svoja.

Neka mi te od danas cuva Bog.

Postoje dani kada mladi ptici nasi misle da mogu da lete samostalno po olujnom nebu zivota i ne znaju da i mi jedva odrzavamo krila rasirena i da cesto padamo umesto da letimo..Njihovo ne znanje nas moze naterati da ucinimo nesto sto ne zelimo..i jedino njihova ljubav ogromna prema nama , njihovim roditeljima i nasa ljubav ogromna prema njima moze spasti i njih i nas stvari koje ne zelimo da cinimo.

Licno...imam mali ritual..kada se nadjem pred nekim ne resivim problemom ili tvrdoglavoscu svoje dece odem u crkvu da se molim za zdrav razum i prave reci , za mudrost da budem dobar roditelj i donesem pravu odluku..

Ova pesma je nastala pre jednog takvog odlaska u crkvu  kada je bes ovladao mojom dusom..i kada sam bila na pragu da rodjeno dete , zbog neposlusnosti posaljem u beli svet..na kraju se ipak sve dobro zavrsilo..Bog mi je dao potrebnu mudrost, stavio prave reci , a mom prvencu dao takodje  potrebnu mudrost da se spusti na zemlju i poslusa me..

Verujem u Boga, sudbinu..i slusam svoje srce..pa makar me i kroz bespuce vodilo...

Ovaj post sam napisala inspirisana postom pod nazivom Strahinja  

 #
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16  Sledeći»