Pre godinu dana dobih jednu knjigu...Antologija ljubavne poezije...dobih je kao poklon za rođendan između ostalog...Osećanja su od tada pa do sada nestala..promenila se..prešla u svoju suprotnost...Puno se besa nakupilo u meni, puno tuge.spoznala sam osećanja koja nisam poznavala do tada..čežnju bezmernu, nedostajanje, ljubav na čijoj jačini bi mi pozavidili i oni sa neba...Danas ja nisam ista kao što bejah pre 364 dana..događaji menjaju ljude...ali ipak i danas volim da uzmem pomenutu knjigu i po ko zna koji put iz nje pročitam Mikinu Besmrtnu pesmu i zaplačem isto onako kao što sam plakala onda kada sam po prvi put držala knjigu i jecala nad tom pesmom...

" .....Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužna.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću

 kad gledaš u nebo

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti:to ja još uvek

šašav letim i živim."

Možda je duša moja slutila još tada , dok se nije ni nazirao, kraj. Duša zna mnogo pre nego razum..samo je treba slušati..A danas iz iste te knjige biram pesmu koju je napisala Ana Marković

                         U MIRISU UVELOG CVEĆA

Srebrna jesen nosi neku posebnu čar,

po sivom nebu lete umorne ptice,

zlosutnu muziku svira vetar,

koprena tuge mi se spušta na lice.

Ova noć ima neku nestvarnu draž.

koraci njegovi u ušima zvone.

Vazduh je lepljiv i miriše na laž,

a moje telo u neki beskraj tone.

Tišine zvuci kroz prostor hrle

i nežna arija se tiho čuje.

Moje ruke žude da ga zagrle,

želja mi za njim raste , luduje.

Reke čežnje naviru ko kiše

da mislim na oči boje čokolade;

srce moje ponovo pesmu mu piše,

u podsvesti bude se beskrajne nade.

Telefon tupo, zaverenički ćuti,

osećam kako mi se u lice smeje,

a sve se u meni zbog toga ljuti,

treba mi njegov glas da me zagreje.

U grudima mojih belih irisa

pravi se ogroman vrtložan vir;

da mi je bar atom njegovog mirisa

da u mom srcu obuzda nemir.

Razbuktao se u meni žar

dok sećanja prelistavam pokretom brzim;

nas dvoje bi bili tako dobar par.

Oh pusta jeseni , koliko te mrzim!

Sad vetar duva kroz pesak vremena,

a ja shvatam da naša sreća

kao snaga što budi život iz semena

živi baš  u mirisu uvelog cveća.

Pesma..kao sama da sam je napisala...govori sve što bi i ja htela reći..ali čemu reči, kad onaj ko treba da sluša ne čuje, kad onaj koji treba da vidi slep pored očiju je..zalud sve moje nade, svi snovi...zalud, sve propade...i nije mi žao, ali boli...boli što ode i ne reče mi zašto...Mislim dade on meni razloge svoje, ali su isti ne prihvatljivi..ali ne želim danas , a ni ikada više da vrtim istu priču po ko zna koji put...kako god on jeste zaslužan za moje pisanije..mada on odbija da prihvati zasluge..al da njega ne bi ,ni ja nikada ne bi počela da zapisujem ono što mi se vrzma po glavi...

Nadam se da će jednom da shvati i prizna sebi da sam ga ja uprkos svemu volela..možda ga je ta jačina i uplašila i naterala u beg i odbranu bez potrebe...eto opet ja počinjem...

Za kraj jošjednu pesmu izdvajam iz pomenute knjige a napisala ju je Sara Tizdejl

                   NEĆU TE VOLETI VIŠE

Kad umrem i prozračni april

nad grobom otrese kosu tešku od kiše,

prignuvši se nadamnom , ako i patiš,

neću te voleti više.

Spokojna ću biti, smirena ko krošnje

opuštenih grana kada kiša pada;

Nemija ću biti i tvrđeg srca

od tebe sada.

E proslavih 18. rođendan mom prvencu i sad bi bio red a i zakonska obaveza da pravimo i ličnu kartu. Da mogu,jel, da ga legitimišu kad im ćefne..E ali kod nas ništa nije jednostavno pa ni prosto dobijanje ličnog dokumenta su iskomplikovali do bola.

U petak 26. 02. otišla sam da izvadim iz opštine izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu. Tu me sačekala jedna ljubazna gospođa koja mi je lepo objasnila da se od 1.03. izdaju trajni izvodi i da ovi do sada nece da vaze vise i da je najbolje da dođem u ponedeljak i izvadim izvod iz matične knjige rođenih. Izvadih samo uverenje o drzavljanstvu i platih 250 din.

Dođoh u ponedeljak i dobih taj trajni izvod iz matične knjige rođenih koji i nije nešto naročito sem što ima na jednom mestu hologram..za isti morah da platim takse od ukupno 240 dinara...

E a sada počinje zavrzlama...

Odoh u sup..ili kako se to već zove..tamo gde se izdaju lične karte i pasoši itd...i tamo mi rekoše sledeće

Prvo mi treba prebivalište za dete...rekoh pa ovde je prijavljen..nema veze sto jeste ipak treba prebivalište...dobro..šta treba za to prebivalište..priznanica o plaćenoj taksi u visini 200 dinara..dva formulara za promenu prebivališta..izjava vlasnika kuce da ga prima na stan na tu adresu...i potvrda iz katastra da je vlasnik zaista vlasnik...

I tu postaje sad zavrzlama nad zavrzlamama...

elem...kuća u kojoj ja sad trenutno živim sa mojom decom je data mojoj majci na doživotno uživanje posle smrti moga oca od firme u kojoj je on radio..majka nije vlasnik a nema ni stanarsko pravo..

Ja to lepo objasnim dečku što radi tamo i on mi kaže da odem u Vojvodina vode...tj. moja majka da ode i da oni daju saglasnost da primaju moje dete , koje tu živi već više od dve godine i ima prijavljeno prebivalište na toj adresi, na stan.

I ode moja majka danas..i ovi je gledaju u čudu..

Direktor Vojvodina voda nazva  policiju i ovi mu lepo objasne da taj dokumenat u opšte ne treba...

Da pored tog vajnog prebivališta trebalo je i da overim fotokopiju onog trajnog izvoda iz m.k.rođenih..i tu mi "izbiše" iz džepa 460 din

Takse za pravljenje lične karte iznose jedna 913,32 dinara plus 226 dinara..

Slikali smo se..tj. dete moje se slikalo..imamo uverenje o državljanstvu, imamo overenu fotokopiju I.M.K. rođenih..imamo sve takse plaćene i samo još da vidimo to prebivalište...

Kako ću to da sredim...pa napisaću u ponedeljak utorak...kad se nadam da ću tu komplikaciju od pravljenja lične karte privesti kraju...

Proleca jednog nekada davno

kad ne bese na zemlji ljudi;

na jednoj poljani u jutro rano

Sunce ruzu jednu nezno probudi.

Cele noci Mesec je zuti

milovao nezan pupoljak rumeni

i ljubio latice dok zora ne zarudi

ispijao nektar ruzin medeni.

I usnula ruza doceka jutro

zora je kapima rose umi

sva priroda znala je za to

i trava se nezno zatalasa i zasumi.

Slavuj ispeva najlepsu pesmu.

Leptir dugom oboji krila.

Svi docekase ruzu malenu,

a ona se svima smesila mila.

Tuda je prolazio vetar ludi,

koga niko pozvao nije.

Ciknu jako vetar ljuti,

ljut sto ne moze od ruze da pije.

A ruza se nezna u vetar zaljubi

i pozele da i ona ,ko on leti.

Pusti ga da je strasno poljubi

da je cuva i svima preti.

Al' vetar nemiran jednog dana ode

ostavi ruzu samu u polju.

Mnoge su rekom protekle vode,

ruza je cekala , plakala...izgubi volju.

Jedne veceri jeseni rane

i zadnja latica ruzina pade.

Mislise procvetace , kad novo prolece svane,

al' za ruzu vreme tu stade.

I tada vetar nemirac laki

pronese miris ruzice svoje

taj miris ne moz' da oseti svaki

sem ako svoje srce obecao nije.

Zato su ruze simbol ljubavi

i momci ih daruju devojkama svojim.

A kada momak devojku ostavi,

nad svelom ruzom ona svoje suze broji.

Moja je ruza svela odavno,

ona sto mi je ti nekada dade.

Nasa ljubav propade neslavno,

toga trena za me sve stade.

I sada cekam svoga zivota jesen,

da umrem od tuge i u grob legnem.

Dok u lugu slavuj peva zanesen,

Proleca nekog i ja da nestanem.

Vracam se sa posla danas. Vreme neko bezveze, pada kisa ceo dan..u busu guzva...kao i obicno...koleginica mi sacuvala mesto i pustila me pored prozora znaju one da ja volim da zveram kroz prozor..

A prozor zamagljen...Protrljam dlanom preko stakla prozora i kroz mali otvor koji nastade pojavi se nepregledna ravnica , okupana kisom..nekako kao da blista...ne znam

I dokle god pogled seze sve je ravno..tek po neko drvo remeti to prostranstvo predamnom.

Razmisljam nesto..kazu razni naucnici da je tu nekada bilo more..i sada mi se cini kao da izvire to isto more ispod nepreglednih oranica i zelenih zitnih tepiha. Svuda su te vodene oci pa kao da ravnica gleda nebo ili je nebo napravilo sebi ogledala da moze da se ogleda..

Nabujale reke..jedna je na dvadesetak metara od moje kuce..nabujali potoci kanali prepuni vode..ullice koje me podsecaju na one u Veneciji, samo sto nema gondola..

Ali je lepo i ako je sve tako mokro i jadno..

I primetila sam nesto dok sam gledala kroz zamagljen prozor autobusa da nam stize prolece...da , da..prolece je tu !

Primetih da su ta zelena polja zita koja su pola pekrivena morem koje se probija odozdo zelenija u odnosu na neki dan..i primetih da u kraj puta , tamo gde je jesenas gorela vatra i spalila svu vegetaciju sada se probija zelenilo..a komsijska vrba pocela da pupi..za par nedelja prolece ce da zagrli moju ravnicu i sve ce da bude lepse i bolje...

Jedva cekam..

kuglof | 19/02/2010, 21:50

Od kolevke , cini mi se , uce nas da je laz nesto najgore na ovom svetu. Cak se i medju 10 Bozijih zapovesti nalazi zapovest Ne lazi..Plase nas kao male ,da ce nam majka umreti ako lazemo, da ce nam nos porasti i iskriviti se ako lazemo..prete nam batinama, babarogama i ostalim karakondzulama ,a sve da ne bi lagali..

A onda se kao veoma mala bica srecemo sa paradoksom i ironijom zivota.

Slusamo nase roditelje kako lazu, pitajuci se zasto baka nije ,jadna, na mestu dusu ispustila jer znamo da je majka ili otac , sasvim sve jedno, bezocno lazu..i kad im onako maleni ukazemo na njihovu gresku tada dobijemo grdnju samo takvu i bivamo srecni ako nas ne kazne..

Onda krecemo u skolu i slusamo vrsnjake kako lazu..i sami pocinjemo nevesto da smisljamo lazi, ali nas i dalje uce da je to nesto najstrasnije..

I tako zivot ide..shvatimo da su nas lagali za deda Mraza..da nema babaroga , karakondzula i da nam nece majka pasti mrtva onog trena kada izreknemo laz..Shvatamo da majcina modrica oko oka nije zato sto je smotana pa se saplela o krparu u kupatilu i pala preko kade vec zbog oceve teske ruke koja je poletela u besu, a koji i nije bio besan vec tresten pijan i da nije majka ta koja ne valja kako govori nasa baka, vec da mozda otac tu zabusava ,ali je zasticen kao beli medved jer je on ipak majkin sin ,kojeg je naivnog smotala Ona..i to ona se obicno izgovara sa onim posebnim naglaskom..

Shvatimo da su nas lagali da cemo prestati da rastemo ako nam prvo seksualno iskustvo dodje sa 15 godina i da odem u jednu krajnost, da necemo ostati trudne od poljupca, naravno daleko ranije smo shvatili da nas nije donela roda i da nas nisu nasli u kupusu..

A ipak i dalje svi traze od nas da govorimo istinu i samo istinu. Proveravaju nas i zahtevaju od nas da budemo iskreni bas oni koji nas lazu sve vreme.

Ali da predpostavimo da je prica i drugacija malo..da nas nisu lagali za deda Mraza, da su nam sa tri godine rekli da su mama i tata vodili ljubav i da  smo bili kod mame u stomaku pa da nas je mama rodila i da prerano ulazenje u seksualne odnose nije zdravo, ali ako se desi nije nista ni strasno vazno je da budemo zasticeni..da nije lepo lagati jer to povredjuje one koje volimo i koji nas vole ,ali da nije ni smak sveta ako ponekad i slazemo..ako nam veruju apsolutno i da se mozemo osloniti na najblize ma kakvu glupariju da napravimo..da ce nam priskociti u pomoc ali samo ako budemo iskreni..Zar to nije pomalo ucenjivacki?

I zivimo sa tim saznanjem da nista nije toliko strasno i da nije strasno ako lazemo..da se moze desiti i da nas slazu..i odrastemo.

Udamo se..ili se ozenimo..ili jednostavno smo u vezi samo..i budemo iskreni prema svom voljenom bicu..govorimo mu sve..ispricamo sve tajne iz svog zivota..jer na kraju krajeva s njim treba da delimo i dobro i zlo dok nas smrt ne rastavi ili cemo tek da delimo..uglavnom govorimo mu gde idemo, s kim se druzimo, s kim komuniciramo..

Internet je danas u modi pa ne smemo da zaboravimo ni tu bitnu stavku naseg zivota posebno sto se danas sve vise brakovi sklapaju bas putem interneta ili pak se razvode bas zbog interneta....I kazemo svom voljenom na primer..:" Bila sam sinoc na chatu..nakacio mi se neki lik..strasno" ili, " kako sam se zezala na karikama sinoc"..napravimo listing svojih prijatelja na fejsu ili karikama i pokazemo svom partneru..Prepricavamo sve ono sto nam tamo neke osobe kazu..napisu bolje receno..jer kome cemo sve pricati ako ne onom sa kim delimo postelju , trpezu..onome kome zelimo decu da radjamo..

I?

I tada moze da se desi sledece:

On sedi namrsten ,ili ona, sve jedno..i vidimo da nesto nije u redu i pitamo sta to nije u redu..i tada dobijemo kao samar ili nesto jos gore..kao kad lezimo na plazi pa nam neki mangup prospe casu hladne vode na ledja..Pita nas: " s kim ti to chatujes?" "zar ti ja nisam dovoljan?"

I tada se nadjemo u zamci i pocnemo da objasnjavamo, da se pravdamo..i ne veruje nam..."ne! to nije istina..ko zna s kim se ti i ko zna sta se domundjavas.." ljubomora ili?

I prodje ta oluja..

Ima mnogo primera  i varijacija na tu temu..knjigu da napise covek..

Jedan specifican primer koji cu u kratkim crtama da navedem..Ona i On se upoznase na jednom od mnogobrojnih chatova..razmenise brojeve telefona..poruke letese ko lude svakodnevno..ona nadje u njemu nesto sto je odavno trazila, cini se da je i on nasao u njoj ono sto je vecno trazio..Pricala mu je sve..od svog detinjstva mracnog i bolnog preko devojastva , udaje , braka , razvoda, muka problema..njene "avanture" na chatu...znao je sve njene boli, strahove..ko joj se udvara..

I onda joj jedno vece on mrtav hladan rece..da on nije zavodnik kako ga ona smatra i da je ona ta koja je bas fino ugovarala druzenja na javnom..i ma koliko to bila nivna recenica..ton na koji je izrecena mnogo vise govori..

A ona bese samo iskrena sve vreme prema njemu..

I sada dolazimo do onog pitanja istina ili laz..cemu govoriti istinu ako ce nam se ista vracati kao bumerang..ili treba naci balans izmedju istine i lazi..ili samo lagati..ili jednostavno cutati i biti misteriozan..zatvoren tip..Koga lagati? Kome reci istinu i do koje granice ici? Da li je u redu deliti svoje intimne tajne sa nekim pa makar to bila i drugarica ako unapred znamo da ce nam jednog dana zameriti..prebaciti nam..ili nas jednostavno "citirati" i time naneti veliku emotivnu bol i uzdrmati nam dusu poput zemljotresa kakvog.

Kada slazem pa me upecaju ja kazem jesam slagala sam..ne znam zasto..ili dam razlog zasto..I nije bitno ako svale na mene drvlje i kamenje ..kriva sam i to je o.k...ali ako sam iskrena ,pa se ta moja iskrenost upotrebi protiv mene..sta onda?

A najgore je kad sam iskrena a neko me optuzi za laz...

Kako god..mislim da cu ubuduce mnogo stvari da precutim..kad me neko nesto pita o meni reci cu jednostavno "to je moja stvar..postuj to ako mozes i hoces ako neces ..zbogom"

Jednostavnije je i manje bolno..

Ja sam ipak od onih koji ne lazu..jos uvek pamtim batine koje dobih od majke za moju prvu laz..mozda zato..

A mozda je i precutkivanje vrsta lazi?

Istina...ili laz?

Pitanje je sad.

Sretose pred  kraj leta

te duse dve.

Kad jos poneka Bulka cveta

na sred livade.

Dugo su svoju ljubav krili

samo su drugovi dobri bili

al ne znase da srca znaju

sto njih dvoje skrivaju...

Ej da mi je da ti jos jednom cujem glas

pa da zatreperim ko na vetru breza.

I da se jos jednom pomolim za nas

pa da odem negde gdi me niko ne zna...

Srce poce kao dete da se otima

trazise se po predhodnim zivotima.

Ostavise iza sebe sve, promasaje koji tiste

lako , jednostavno ko beznacajno pristaniste.

Ej da mi je da se jos jednom u mene zaljubi

pa da poletim kao mala vila.

Da mu se na grudi priljubim

i budem srecna ko sto nikad nisam bila...

Gordi naspram podsmeha i spletki poslednjih.

Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.

Reci su sve pokvarile

Sad bi se samo kraj njega cutke stisla

Sama ostade ..izbeglica iz besmisla

Ej da mi je da te bar jednom zagrlim

 pa da zadrhtim ko na vetru breza

i da te jednom samo jednom poljubim

i da odem gde me niko ne zna...

Ali postoje u nama neke neprebrodive dubine

postoje u nama neke stvari neprevodive u reci...

Postaje ruzno ovo medju nama

nema vise one drazi sto nekada bese

i ne bojim se da ostanem sama

znam ti i ja kao pre, nikada vise

Svadje nas lome ,reci nas seku

i ne znam zasto i dalje sam tu.

Mesto da pronadjem mirnu luku neku,

davim se u casi zuci, kraj tebe tu.

I nerviras ti mene i ja tebe

i svadjam se sa tobom svakoga dana,

mucim i dalje samu sebe,

zbog razloga mi neznana.

Jer ne znam sto sam jos uvek tu,

kad odavno me ni blizu sebe ne zelis.

Mozda samo dusa ova zeli osvetu,

sto vise neces sa mnom dane da delis.

I zaklinjem se po ko zna koji put

da ti vise ni rec necu reci,

a srce mi ipak zadrhti k'o prut,

kad krenem putem. Zadnji most ne mogu preci.

I vracam se opet da kazem ti nesto,

a nista zaboravila nisam;razloge izmisljam.

a samo zelim da kao nekad sve bude isto

i jos uvek te sanjam i jos uvek se nadam.

Prosipa nebo suze svoje

po trotoarima moga grada;

to andjeli placu zbog nas dvoje;

ti i ja bili , vise nikada.

Dok se po meni prosipaju andjela suze,

besciljno ulicama mokrim lutam.

On radost , srecu i sve mi uze.

Zasto ? Na to pitanje odgovora nemam.

Pokusavam da iz blata sebe iscupam,

da sastavim delice svoga zivota.

Al sve dublje u blato padam,

dusa mi ko lisce u jesen rasuta.

Raznose dusu moju vetrovi tuge,

 i postace jedno sa zemljom crnom,

samo smrt me ceka ,nema mi druge;

dok se on smeje sa nekom drugom.

Opet zima pokazuje svoje lice,

vetar besan nosi pahuljice.

Ispod jelke drhte visibabe,

sneg se hvata za ograde i tarabe.

Led opet okiva recne vode,

po nebu teski sivi oblaci brode.

Sneg pokriva zemljicu crnu,

preplasenu ,na proplanku, zatice srnu.

Vetar lomi hrastovo granje,

zima opet ledenom rukom zanje.

Vrabac i rupe na drvetu gviri,

ceka kad ce mecava da se smiri.

Tresu se grane stara oraha,

sve drhti od mraza, od straha.

Mozda ce kad novo jutro svane

i zima besneti da prestane.

*********************************

CUTI VETRE

Opet se vetar nesto ljuti.

Celu noc lupa o prozore.

Pospanu mene stalno budi,

vodi neke zaludne razgovore.

Sta ti je vetre ludi ?

Sto me budis kad njega sanjam,

samo malo tisi budi

u snu me ljubi jos , kao nekada.

Samo jos u snu mi svrati

nasmejan ,andjeoskog lica.

Samo u snu dusa ne pati,

dobije krila rajska ptica.

Njegovi poljupci su put do raja,

njegov me dodir dize u visine.

Ne budi me vetre , pusti me da sanjam ga,

jedino u snu mogu da mu taknem usne.

Vetar miluje vrhove granja

i topole u novi zivot pupe.

Visibaba pod brezom sanja

poslednji snegovi se tope.

Reka ledom zime okovana

ispod kojeg zivot vecma bruji

vec odavno je spremna

da hukom svojom sav svet probudi.

I kao da sva priroda ceka znak

da Sunce k'o magup namigne

da lasta krilom zapara oblak

i sve u potpuno novi zivot krene.

***************************************

Sunce sija svojim zracima se upinje

da prirodi svoj zivot vrati.

Pa postavim tad sebi pitanje

dal vredi i mora zbog ljubavi da se pati?

Zima je okovala sve svojim ledom

i s grana davno i zadnji list pade.

Bol okova dusu moju za ljubavlju izgubljenom

Osmeh davno s moga lica nestade.

Al' Sunce ljubavi nove se upinje

da otopi led s duse moje

pa se opet postavlja pitanje

dal ipak na kraju dodje sve na svoje?

Dal' zalud su sve boli i patnja

kad zivot se u krug vrti

i sutra cu sa drugim da sanjam

a neku drugu ljubices ti.

Hej Mesece zuti, sto se nebom skitas

nad ravnicom mojom pokrivenom snegom.

Dal' se tamo gore nekada pitas

kako li je srcu mladom ,zaljubljenom.

Dal' slutis sta ljubavi je vatra

ceznja ,sta je, sto telo lomi;

i onaj bol slatki sto se stvara,

kad ne dodje onaj  ko se voli?

Il' ne slutis, vec sve to znades

od davnina ,kad se prva ljubav rodi,

pa nam zato sebe nesebicno dajes

svetlis stazama kojim ljubav hodi.

Pod srebrnim zrakom tvojim

i ruza lepse zamirise

mirisom svojim da opcini,

pa da ljubav jos jednu pricu napise.

I nema coveka sto za ljubav znade

da pod zracima tvojim ljubio nije

ni devojke sto bi sve da dade

zbog srebrne meseceve carolije

Gledam sebe na toj slici,
osmeh mi lice krasi.
tako sam izgledala dok voleo me Ti si
sada mi suza radost gasi.
Zatvorim oci jako,
da suza iz oka ne sklizne
i samo uzdahnem tako,
a srce se ko kamen stisne.
Hrabrim sebe samu,
da bice sve bolje jednog dana.
Potonem u nocnu tamu
i shvatim koliko sam sama.
Obrisem tada te suze izdajice
i kazem sebi : "Glavu gore".
Ne sanjaj snove sanjalice
pusti nek proslost k'o vatre zgore.

Pre 18 godina na danasnji dan u 6h i 05min. svet je ugledalo jedno malo bice koje me je svojim izgledom podsetilo na andjela pa sam mu stoga nadenula ime jednog..Gabrijel..

Radjenje malog andjela me umalo kostalo zivota, a i njega. Rodjen skoro mesec dana pre termina i porodjaj bese mucan i dug..kao i oporavak posle porodjaja. Andjelcic se dobro snasao i brzo prebrodio svoj prerani dolazak na svet i svojim prisustvom pomogao i meni da i ja lakse prebrodim dane posle porodjaja.

Secam se da nisam znala kako da ga uzmem u narucje i da sam se strahovito bojala da ce san da me prevari i da ce mi pasti beba sa kreveta.Od tada pa do dana danasnjeg nisam zaspala cvrstim snom.Uvek spavam s jednim okom otvorenim.

Imala sam nepunih 18 godina kada sam rodila svoje prvo dete i sve do trenutka kad mi je sestra spustila mali zamotuljak u ruke nisam se osecala kao majka..a od tog trenutka ..pa sve se promenilo...

Danas slavim sinu 18 rodjendan i ne mogu da verujem kako je sve tako brzo proslo..prvi osmehnjegov pa bolest..pa vakcina pa progovorena prva rec, pa prvi korak...nestasluci..slova prva naucena..prvi razred..mala matura..i sada..danas postaje punoletan.."svoj covek" a ja jos uvek u njemu vidim onu bebu od pre 18 godina..

Mamin sin...mamina prva radost, prva briga...

Odoh da slavim budim mog Andjela i da mu pozelim sve najlepse..i urucim poklon..

Magija srtvaranja zivota je...nesto sto nas iz korena promeni... 

Kada kupim novine otvotim ih nasumice i to sto otvorim prvo procitam. To je neki moj mali ritual,tako trazim "znakove" koje za mene postavlja sudbina...Jer kako rekose mudri ljudi "Bog nam postavlja znakove pored puta da znamo kuda da idemo,treba ih samo znati procitati." I tako juce kupim novine i nasumice otvorim i procitam tekst koji me je odusevio, i ostavio pecat na ovoj dusi..i deo tog teksta cu Vam preneti ovde...

" U budizmu je uobicajeni termin "majmunski um" i evo sta to znaci. Svuda u svetu male majmune hvataju na isti nacin.Napune retko pletenu korpu vocem i zatvore je. Korpa sa strane ima mali otvor kroz koji majmuncic moze da provice rucicu. I tada lovci odu i sakriju se negde u blizini. Majmuncic ubrzo vise ne moze da izdrzi, i zato strci sa drveta, zavuce rucicu i uhvati prvi plod.A onda shvati da mu je ruka zaglavljena. I on cima i cima i cima u potpunoj panici misleci da mu neko drzi ruku unutar korpe. Naravno tada lovci istrce iz sklonista i uhvate ga. U momentu dok ga hvataju on pusta plod i izvlaci ruku, ali tada je vec kasno. Previse kasno.

I zato je upravo sada idealno vreme da shvatimo sta je to sto nas zadrzava,sta je to za sta smo ubedjeni da drzi nas, a ustvari mi drzimo tu situaciju, to iskustvo. To moze da bude odnos sa bracnim partnerom , sa porodicom , prijateljima , kolegama sa posla , komsijama, lokalnom kasirkom, bilo kim. Koji je to odnos koji nas uznemirava , ne ispunjava nas ljubalju , ali ga se drzimo upravo sopstvenim " majmunskim umom" , kada je sve sto je potrebno da pustimo , prosto pustimo iz sopstvenog uma.

Da naravno da ste vi u pravu..ali sa vase tacke gledista. Ona druga osoba je takodje ubedjena  da je njeno glediste ispravno. I zato je sada idelno vreme da naucimo da nase potrebe ne mogu uvek da budu primarne. Treba napustiti ulogu malog boga ili vrhovnog delitelja pravde i resavati konflikte tako da sve sukobljene strane profitiraju , da nema porazenih ni unizenih."

" Sve religije uce potpuno istu stvar. Bog je ljubav Bog je mir , Bog je spokoj. I pravo i jedino pitanje  koje mozete da postavite sebi je da li ste ispunjeni ljubavlju , mirom i spokojem. Sve ostalo su usputni rituali kojima je svrha da vam fokusiraju um. Dakle um je izvor zadovolstva i srece ili nezadovoljstva i nesrece."

U daljem tekstu se navodi jedan ritual koji se izvodi kao deo Kahuna duhovne prakse sa Havaja a koji se naziva Ho'oponopono, a praksa se sastoji u tome da se dnevno izdvoji 15 minuta i da se pronadje mesto potpunog mira i tisine tj . mesto gde necete biti uznemiravani, zatim zamislite osobu sa kojom imate problem i recite joj ove cetiri recenice : "Zao mi je." "Molim te oprosti mi" , "Volim te" i "Hvala ti."

 Uopste nije vazno ko je tu uvredio koga, ko je bio mucitelj a ko zrtva , ko treba da se pokaje , ko da oprosti. Sustina je u preuzimanju potpune odgovornosti za sopstveni zivot i ushvatanju da sve zivotne situacije sami kreiramo. Zamolite za oprostaj tu osobu, zamolite za oprostaj sebe. Otvorite srce i izvucite ruku iz korpe i oslobodite se konacno. Nije lako  , nikada i nije bilo. Ali to je jedini nacin da napravimo remek delo  u sopstvenoj dusi."

To je deo teksta koji me je odusevio a koji u sebi ne nalazi zamrsene astroloske izraze koji nisu bas svima poznati..Pokusala sam da izdvojim onaj deo teksta koji moze biti shvatljiv svakome bez izuzetka.

Oni koji su me redovno citali znaju da sam svojim "majmunskim umom" drzala izvesnu situaciju ,izvesno iskustvo misleci da to iskustvo u stvari drzi mene..Ali kao sto je u tekstu navedeno sami kreiramo svoje zivotne situacije..i ja sam svojim grcevitim drzanjem za nesto kreirala svoj sopstveni pakao..Istina je i da sam ja u pravu sa moje tacke gledista ali da je  i On u pravu sa njegove tacke gledista. Istina je i da su se u celoj toj konfuziji stvorila osecanja koja nisu trebala da se stvore kao bes , frustracija ,losa uverenja..Tekst navodi na jednom mestu; "Ne mozemo da dobijemo nesto novo , dok se ne odreknemo neceg starog. A najlakse i najteze je odreci se mrznje , zavisti , besa , frustracije , losih uverenja. Srce i um treba ispuniti ljubavlju , motivacijom , ispravnim navikama ,  i pozitivnim verovanjima. I sve ce se promeniti ...magicno.."

Tekst za koji ja smatram da je znak od Boga samog..za mene..znak pored puta koji se zivot zove..samo treba obratiti paznju..

Pozdravlja vas vasa

                             Vila bez krila