Categories
My Links
ORAO I KOKOS
vilabezkrila | 10 Novembar, 2009 07:40

Verovatno je vecina od Vas cula ili procitala pricu o orlu i kokoskama..za one koji pricu nisu culi niti procitali...

"Jedan covek nasao je orlovsko jaje stavio ga pod kokos. Orlic se izlegao kad i pilici i odrastao sa njima.

Citavog zivota orao je radio isto sto i kokosi u dvoristu , misleci da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i leprsao krilima uzdizuci se koji pedalj iznad tla.

Prosle su godine i orao je ostareo.

Jednog dana ugledao je u visini , na vedrom nebu, cudesnu pticu mocnih rasirenih krila, kako lebdi na vetru.

Stari orao je zapanjeno gledao u vis. " Sta je to? " pitao je.

"To je orao , kralj ptica" rekla mu je jedna kokos. " On pripada nebu , dok mi kokosi pripadamo zemlji."

I tako je orao umro medju kokoskama ne znajuci ko je."

Postoji i druga verzija ove price gde orao svestan sebe ali uplasen visina nebeskih i leta ,dobrovoljno ostaje medju kokoskama i tako tavori svoje dane, pomazuci mladim orlicima, koji su se kao i on izlegli u kokosinjcu ,da shvate ko su i da se vinu put nebeskog plavetnila kao kraljevi neba i ptica.

Znam coveka koji u sebi krije bezbroj talenata ,ali kome je u njegovoj mladosti trebalo vrlo malo ohrabrenja da bi sve svoje talente razvio i prikazao svetu. Medjutim umesto da ga bodre ,njega su lomili. Hteo je da svira..razbise mu gitaru..hteo je da pise..rekose ne moze..hteo je da crta..ismejase ga. Sasekose mu krila do krvi, a za ranama oziljci ostaju koji znaju da zabole.I ne samo oziljci vec i strah da ce ponovo da krenu da  mu krila lome. U takvim okolnostima covek, bilo koji ,se povuce,ostavi sva svoja blaga,zakopa ih duboko u sebi i ljubomorno cuva. Ako i nekad skupi hrabrosti da nekome pokaze to sto on krije povuce se i na najmanju kritiku ,ili cutanje protumaci kao kritiku.

Upoznavsi na sopstvenoj kozi kako boli kad se krila lome, pokusava da ljude koje sretne u svom zivotu ,a koji opet nisu svesni svoje vrednosti iz ma kog razloga, ohrabri i podstakne da polete. Ume on to bas lepo da radi, svemu tome i ja sam dokaz. Ume da pohvali,ume da se divi..secam se kada sam mu prvi svoj stih poslala ,stidljivo i sa zebnjom, nazvao me "pesnickom princezom" .."retki prozracni biser, suzica malog Andjela" . Ko posle takvih reci ne bi napisao jos jedan stih..i pesmu celu..i dve..

Danas posle nesto vise od dve godine imam zapisano preko 100 pesama i par pricica.Neke Ste dragi moji blogeri mogli da procitate i ovde. Negde u maju ove godine odvazih se da neke svoje radove posaljem na konkurs u organizaciji knjizevnog kluba "Miroslav Mika Antic" u Indjiji pod nazivom "Garavi sokak". Bese to moj prvi konkurs i moja prva objavljena pesma.

Ali...covek koji u sebi krije lepotu i snagu jednog orla uporno odbija da poleti. Steta je velika ,jer fotografije koje on uslika su predivne..ono sto je pisao na zalost nisam imala priliku da vidim ,jer on to ljubomorno cuva. Postojala je sansa da njegovo pisano delo ugleda svetlost dana ,ali je on to odbio, jer ,cini mi se, trazeno je od njega da napravi neke manje izmene u prici.

Skoro sam na jednom forumu ,koji i on redovno posecuje postavila par njegovih fotografija na kojima potpisah njegovo ime. Osetila sam veliku potrebu, kao cin zahvalnosti za sve sto je za mene ucinio, da bar neko vidi i zna ko je uslikao te fotke. Medjutim on me je zamolio da ga ne potpisujem vise i jedva ga namolih da mi dozvoli da stavim inicijale njegovog imena.

Kako naterati orla da poleti?

Kako ubediti nekoga da vredi jako puno i da se ne odrice sebe?

Jer on vise ne pise..on vise ne fotografise..on vise ne crta..

On jos samo bodri druge da polete i ceznjivo gleda za njima u plave visine.

Ja jesam poletela..na trenutak samo..i sada se osecam pomalo ljuto i osteceno na neki nacin jer on ne zeli da letimo zajedno.

On ce uvek biti u mogucnosti da sam sebi kaze " ja sam je bodrio..ja sam joj pokazao da moze da leti" , a meni let takav ne predstavlja zadovoljstvo ni radost ,jer on ostaje dole u prasini sa kokoskama.

Htela sam iz zahvalnosti da mu pomognem da poleti..da mu pokazem da moze..

Iz nekog protesta lomi me zelja da prestanem da pisem..da prestanem da objavljujem svoje pesme..da prestanem da saljem iste na konkurse..jer osecam neku vrstu krivice,neuspeha to sto on nece  ni da pokusa da poleti.

Ne moramo zajedno leteti. Meni bi bilo dovoljno samo da znam da je on negde tamo visoko u nebeskim plavetnilima pa makar i miljama daleko od mene..

Poleti Milo moje...mozes ti to..znam.

http://najforum.forumotion.com/caffe-zbornica-f17/pesmom-cu-ti-reci-kroz-sliku-i-reci-oslikana-poezija-t470.htm a na ovom linku mozete pogledati te iste fotke...  #
NE ZOVEM TE VISE MILO MOJE
vilabezkrila | 08 Novembar, 2009 10:45

Ne zovem te vise Milo moje

stezem srce ,dusu u lance stavljam.

Cemu? Kad nisam vise milo tvoje

zasto recima dusu da ranjavam.

A pozelim nekad silno,tako jako,

da ti na grudi k'o kap kise padnem,

i ostanem tamo zanavek tako.

Suza,u oko tvoje da mogu da stanem.

Pozelim vetar da sam, il' tek dah topli,

da ti kroz kosu sebe provucem,

pa da ti od miline led sa srca stopim;

u noci hladnoj pod tvoju se ruku zavucem.

I trgnem se i srce svoje izgrdim grdno

sto prebire po srci slomljenih snova

i ranjava sebe nemilosrdno

uvek , ponovo i opet iznova.

I zato te vise ne zovem Milo moje,

mada ces mi za'vek najmiliji biti,

za'vek ce te voleti srce moje

i ako ti vise nisam najdraza ,cemu kriti...?

********************************

Padaju suze nebeske vec danima,

to Andjeli placu mali , za nama.

Ljubav nam nebo pokloni ,najvecu

a mi svega se odrekosmo ,bacismo srecu.

Nadjosmo razloga bezbrojno,

zasto nismo mogli zajedno.

Svako od nas dvoje u svom delu svemira

osta da se sam bori sa gomilom nemira.

Nebo je gresku ucinilo kada je nas spojilo.

Sad samo rane na dusi brojimo.

Krivimo sebe i sve oko nas,

u cutanja bezimo trazimo spas.

Nebo je nas precenilo,

kad nam je ljubav poklonilo,

nemamo snage ni ti ni ja

za bozanski osecaj da se borimo.

Dva srca sama ostase,

jer se rajske srece uplasise.

 #
SASVIM NEOBICNO OBICNA PRICA
vilabezkrila | 07 Novembar, 2009 08:22
30-Nov-08 2:35:22 AM Verovatno...ne verovatno vec sigurno znas da sve bajke pocinju sa "nekada davno ziveli su taj i taj kralj koji je imao sina ili prelepu kci"...moja bajka ne pocinje tako...jer to i nije bajka..to je jedna sasvim neobicno obicna prica... Ispricacu ti pricu...to je sasvim obicna prica ali moze da bude i veoma neobicna..sve zavisi kako ko gleda na stvari koje ona opisuje..elem..nebeskim plavetnilom lutala je jedna Dusa. Dusa cista i lepa,poput ruze posute rosom u rano majsko jutro kada se sunce tek rodi, Dusa mirisljava i leprsava poput leptira cija su krila obojena duginim bojama i namirisana cvetom ljubicica.Lutajuci tako spazi na zemlji jednu malu devojcicu kako sedi u travi i pokusava da ubere cvetic svojim malim nespretnim prsticima..devojcica imade zutu ,poput zlata, kosu, a nebo joj se nastanilo u ocima. Dusa se spustila sasvim blizu devojcice a devojcica joj se radosno osmehivala...mala, jako mala decica, mogu da vide Duse koje lete okolo i ako su te duse dobre, decica se smeju,a ako su zle, decica se uplase i pocnu da placu iz cista mira,a ova devojcica se smejala,sto znaci da je dusa bila dobra.I tako je ta dusa obletala oko malene devojcice i dopadala joj se ista...i resi dusa da se nastani u ovoj devojcici..da raste sa njom ,da je vodi...ali nije znala dusa da je Nebo spremilo ne bas lepe stvari za ovu devojcicu..i da ce katkad devojcica biti ta koja ce da vodi dusu ,, da je bodri ,podize.. Rasla je malena devojcica bezbrizna u svom detinjem neznanju,a i dusa je rasla sa njom.Ubrzo se sa Neba obrusi prva od bezbroj nevolja.Pa druga i treca i tako su se nizale nesrece jedna za drugom...devojcica je rasla i ubrzo posle smrti roditelja kosa je pocela da joj poprima sve tamniju boju...boju vlazne zemlje...a zatim joj se i iz ociju iseli nebio i useli se polje zeleno. Devojcica bese slabasna i bolesljiva i cesto se Dusa borila da ostane jedno sa detinjim telom..A onda je dete krenulo u skolu i pokazalo veliko interesovanje za knjige...i Dusa je uzivala dok je dete citalo..dete je znalo da svaku pricu zamisli...pretvori u slike pa se Cesto dusa zabavljala gledajuce iste,a detetu nije nedostajala ni masta pa je ubrzo pocelo da stvara svoje sopstvene price, bajke u kojima je ono bilo uvek glavni junak ili katkad i princeza... a Dusa je letela na krilima detinje maste i svakim danom krila su joj bila jaca i jaca...dete je ubrzo poraslo u lepu devojku ali se dusa jos igrala detinjih igara...a tada je Nebo resilo da je dosta bilo detinjarija i stavilo je na put devojke, mladice...devojka je samo zbunjeno gledala oko sebe i sa svojih 16 godina nije bas puno bila zainteresovana za decake.. sve dok jednog jesenjeg dana nije ugledala dva zelena oka...tada, nesvesna ozbiljnosti onog sto joj se dogodilo ,pusti Dusu na krilima svojih snova da jurca za tim zelenim ocima i cupavom smedjom glavom..i dusa je letela,ali kad su snovi trebali da se obistine Dusa se prepala onog sto oseti i natera devojku da se povuce izmisljajuci sijaset bezvrednih izgovora...a u stvari je bilo strah...strah od prepustanja,od zelje i potrebe za jednostavnim dodirom,pogledom...Tako preplasena ,poce da huska devojku kako je ljubav nikud nece odvesti ,da se ista ne jede viljuskom,da nije dobro raditi ono sto se ne moze kontrolisati...a ni Dusa ni devojka nisu mogle da kontrolisu ono sto je u Srcu raslo za tog cupavog i uvek nasmejanog decaka...a bese to cvet,onaj najlepsi,najcistiji...onaj kome se treba radovati ,jer je prvi medju cvetovma Ljubavi koji u Srcu procvetaju...i tako devojka resi da se povuce i ona i Dusa behu same neko vreme..neki put je devojka krisom gledala i svog decaka ali se nikada nije usudila da prekrsi pakt koji je sa Dusom potpisala i samo je cutala i uporno pokusavala da iz srca pocupa cvet svoje prve ljubavi..a Dusa je i dalje letela na krilima snova,i u snovima tkala bajke u kojima je lepi princ uvek bio decak zelenih ociju..A onda, jednog dana zeljne ljubavi i zasicene samocom i Dusa i devojka spazise dva oka boje neba...i te oci spazise devojku...ali Dusu ne vidose..i Dusa se pozali devojci, devojka joj rece da je ona srecna, a da ako joj se ne svidja ili ako se oseca usamljena moze i dalje slobodno da leti,ona nece da se protivi a plave oci kako i ne znaju za njeno postojanje nece ni znati da im devojka pripada samo telesno..i tako Dusa i devojka potpisase jos jedan sporazum...devojka je ostala uz mladica plavih ociju, a dusa je letela okolo i na krilima snova sanjala svoje sne o velikim i neznim ljubavima..mladic ne mareci za Dusu devojke ,ne znajuci da je ista deo nje kao ruka ili noga ili oko ..bio je presrecan jer je devojka potpuno pripadala njemu,ali, avaj! on je imao samo devojcino telo, i na pocetku i devojcino srce iz kojeg je vremenom nikao cvet ljubavi koji je on isto tako u pocetku negovao i brizljivo cuvao,i ne samo on vec i sama devojka... Godine su prolazile i devojka je prerasla u zenu...a kasnije i u majku..cinilo se da je srecna...cinilo se da je i Dusa srecna...cak je i mladic koji bese sad vec odrastao muskarac bio srecan..a onda je Nebo opet resilo da malo prodrma ovu mladu zenu...mozda to bese samo hir nekog odgore ili samo htedose da vide od cega je satkana ova zenica ko zna...uglavnom pocese da redjaju iskusnja pred nju...a iskusenja su bolna...a bol natera Dusu da se primiri. Bila je potrebna Dusa ovoj zenici da prebrodi sve sto joj je nebo pripremilo...a i Dusi je bila potrebna zena da je podize...jer puno puta je dusa pala na kolena i puno puta je pozelela da se preda...ali zena nije htela da je pusti...a Nebo poce da redja iskusenja i pred coveka koji je stajao uz ovu zenu,samo sto covek nije imao snage da se odupre,da se otme...i u tuzi sto nije dovoljno jak da bi se odupreo bolu koja iskusenja nose,poce da gazi ,sad vec celu bastu cveca ljubavi u zeninom Srcu.Gazio je nemilosrdno,poput razmazenog deteta kome ne daju omoljenu igracku,cupao je i gazio cvet po cvet dok i zadnji nije pocupao.I to mu nije bilo dovoljno...susio je svojim recima srce u zeninim grudima ,sve dotle dok jednog dana zeni bese sasvim sve jedno sta nosi dan a sta noc...zena postade poput neke lutke ,poput marionete...nicemu se nije radovala,osmeh se izgubi sa njenog lica u njenim ocima se nastanise kise...patila je tiho...toliko tiho da ni sama nije cula svoju patnju...Dusa sad vec zabrinuta,pokusa da je malo otme od tuge koja je prigrlila zenu i nocima joj je tiho saputala o svojim letovima...o ljubavima koje su van vremena i prostora...koje su toliko jake da ne poznaju ni vreme ni granice..o dusama koje se traze kroz vekove,da bi se srele i sjedinile u jednu pa tako obasjane najvecom Bozijom blagoscu vinule u raj...ali ne onaj raj u koji odlaze Duse posle smrti tela vec u raj zivota... tamo gde sreca kuca na vrata..gde majsko sunce blista stalno...tamo gde tresnje zauvek cvetaju. A zena je slusala i cesto tonula u snove iiz kojih se budila sa osmehom..osmeh koji je gospodar njenog tela pogresno razumeo...i tada nastade pakao na zemlji. Zenu je bolelo nepoverenje koje joj se ukazivalo, a nije imala ni kako , a ni volje da se vise dokazuje..pocela je da kopni...bolesti su nacele njeno mlado telo..nista nije moglo da je obraduje.Nigde nije isla ,ni sa kim se nije druzila,retko kad je govorila...jedino bi joj katkad na lice zatitrao osmeh zbog andjela kojem je podarila zivot...i jedino joj to malo bice krupnih ociju i malenih rucica koje su joj bezbroj puta s lica brisale suze, odrzavalo u zivotu...jedino zbog njega je ostajala tu gde je,tuzna i potpuno sama.Dusa nije nista mogla da uradi za zenu...ne zato sto nije znala ili nije imala snage i moci, vec zato sto je zena odbijala svaku pomoc..i to odbijanje je Dusu rastuzivalo...toliko da je ta predivna Dusa bezvoljno lezala u mulju koji je tuga ostavila bez zelje da se iz istog podigne...pocela je lose da misli o sebi...potpuno je zaboravila odakle je dosla ...potpuno zaboravila kako je lepa.. A onda ,videci da su pogresili ,preterali u iskusenjima ,Vladaoci Neba resise da podignu i Dusu i zenu...i poslase izaslanika Neba...poslase predivnog Andjela srebrnih krila ..Andjela u telu coveka..jedino je jedno takvo bice bilo sposobno da podigne istovremeno i Dusu i zenu..u pocetku Andjeo je vratio osmeh na lice mlade zene,da bi uskoro poceo da joj govori koliko je lepa i vredna njena Dusa...zena se otimala,Dusa isto...nisu htele da poveruju u to...predugo su bile u mraku...predugo okovane ledom ,pa su nezne i tople reci tesko stizale do zeninog srca...ali Andjeo bese uporan..i blag u svojoj upornosti...i polako je topio led oko Duse i zeninog srca...polako vadio sasvim bezbolno trnje koje su drugi zabijali u Srce zene...a zena se nasla u cudu...ponovo je mogla da cuje otkucaje svog Srca...pocele su pred njenim ocima da se naziru sve one lepe boje zivota na koje je davno zaboravila. Ucila je ponovo da se divi malim stvarima...zutoj jeseni, kisnim kapima..ucila je da im se raduje..pocela je da pise pesme,da crta..pocela je ponovo da koristi darove koje joj je Tvorac poklonio rodjenjem,a kojih se odrekla nemajuci prava na takvo odricanje..pocela je da se moli...cinilo joj se kao da je ponovo progledala posle dugogodisnjeg slepila...ono sto je videla oko sebe nije joj se svidelo...bilo je tuge posvuda...zivot koji je zivela podsecao je svojim izgledom na raspalu lesinu od cijeg smrada joj se okretao zeludac. Na rukama i nogama bili su joj okovi...krila koja je imala nekada i sa kojima je dusa letela okolo behu krvnicki pocupana i posecena...covek zbog kojeg su joj u srcu nekada cvetali nezni cvetovi svojim izgledom podsecao je na nekakvog demona...njegov pogled koji nekada bese blag i pun topline sada je ledio...od njegovih dodira podilazila ju je jeza..i shvatila je istinu...istinu koja ju je paralisala...nikad nije stvarno volela tog coveka..cvece koje je u srcu niklo bila je iluzija...ceo zivot sa njim bila je iluzija...sve je bilo satkano od dima i magle.Sakrila se u narucju tog coveka iz straha od jacine prve ljubavi...tu je bila sigurna...to osecanje koje se rodilo u njoj za tog plavookog mladica mogla je da kontrolise..ona je vladala njime...onaj osecaj koji je vladao njome zbog zelenih ociju bio je suvise jak...bojala ga se..i tada je resila..po prvi put se zagledala istini u oci .. i osecala je strah...onaj strah koji tera coveka da trci brze od najbrze zivotinje..nije imala hrabrosti da skine okove..ne sama..njena Dusa je idalje bezvoljno lezala u mulju...a Andjeo bese uporan...i mudar u svojoj upornosti...njegove reci preko zeninog srca polako su stizale do duse...i jednog jutra dusa se poput Feniksa podize iz pepela sjajnija nego pre,jaca nego pre i potpuno svesna svoje vrednosti i lepote..i po treci put dogovorise se zena i Dusa... Dusa dade zeni neophodnu hrabrost,i jednog zimskog jutra zena zbaci okove ,a strah koji je zenu pratio vec dugo vremena isceznu poput magle. i obe krenuse jedna pored druge ne odvajajuci se ni trenutak, u nepoznato...bile su obe prestravljene,ali su vesto krile to jedna od druge,a Andjeo je i dalje bio tu...i Dusa poce opet da leti, letela je Andjelu ...samo sto dusa vide da je to covek..ali da ima dusu cistu i belu poput Andjela..Dusu meku poput oblaka...vredniju od zlata..radosna polete ka zeni i tiho joj rece sta je videla..zena je cutala...neka toplina joj se rasiri oko srca..Dusa pozele opet da poleti,i zena je pusti...i tako je iz dana u dan Dusa sve cesce letela ka Dusi coveka i sve duze i duze se tamo zadrzavala...A covek je redovno crtao osmeh na zeninom licu..i redovno popravljao sve ono sto drugi pokvare...i to tako lako da se zena cudila ...njegove reci su je grejale u hladnim zimskim danima...topile ostatke leda oko srca..i jednog dana zena s radoscu otkri mali cvetak u njenom srcu...bio je slican kao onaj cvet prvi.. cist i nezan..gledala ga je dugo, secala se mnogih stvari,a cvetic je rastao...i zena odluci da ga cuva i pazi... Vreme je prolazilo i Dusa zene jednog dana joj vrati krila. Zena se zacudi...ali joj Dusa objasni da njoj krila vise ne trebaju..da vise ne oseca potrebu da leti ,da je nasla Dusu uz koju se oseca potpuna...srecna i sigurna...Dusu koja brine o njoj na nacin koji ona voli i koji joj godi..da se vise ne boji da se preda bezuslovno i da ce stajati i citavu vecnost pored te Duse bez da ista trazi ili ocekuje ,samo da bude blizu nje...kada je zena upita cija je to dusa koja je ovog leptira od Duse naterala da se skrasi i smiri,Dusa rece da nju niko nije naterao ni na sta vec da ona sve to cini dobrovoljno iz osecaja koji je od samog Tvorca potekao...a da je vlasnik Duse covek zbog koga se u zeninom srcu rasvalo najlepse cvece one ciste i prave ljubavi...zena je stajala nepomicno...po prvi put osetila je snagu jedinstva Srca i Duse..shvatila je u tom trenutku da je jedino tako moguce ziveti..kad su Dusa i Srce jedno..da je jedino tako ispravno ziveti..da je to jedina vrednost..i shvatila je u tom trenutku i svu gorcinu zivota..i jedinu istinu..kada Dusa sleti kraj druge duse i pozeli da se nastani kraj nje za vecnost celu, a u Srcu se rasvetaju cvetovi zbog kojih telom polete milioni leptira i svojim treptajem krila ogreju isto,tada telo nije sposobno da se preda nikom drugom,vec samo onom koji je ucinio da srce procveta ,onom, sa cijom se dusom dusa tela njenog spojila vec odavno...sve ostalo nema snagu...sve ostalo je bez ukusa, mirisa i boje...sve ostalo je potpuno bezvredno...saka obicnih staklica za koje je nekada mislila da su dijamanti... I sada...obicno sve bajke manje ili vise imaju srecan kraj i obicno se zavrsavaju sa recenicom: "i ziveli su srecno do kraja zivota"...ova moja..hm...pa ne znam...znam samo da je neko od gore resio opet da kusa snagu i volju ove zene..coveka koji u sebi krije Dusu Andjela postavise oni odgore daleko od zene...i to im ne bese dosta...nego im zivote zatrpase problemima i ljudima koje poslase da ih kusaju...ali znam takodje da covek i danas redovno crta zeni osmeh na lice,da je bodri i da se zena ne otima vise njegovim recima hvale ,da mu veruje vise nego bilo kome drugom ...da i dalje pise pesme...ponekad i nacrta nesto...i da se redovno moli nasem Tvorcu da ga cuva na putu koji mu je predodredjen. I potajno...u kasne nocne sate katkad se usudi da poleti na onim krilima sto joj Dusa njena dade i odsanja svoj najlepsi san... da provede makar samo jedan dan,od izlaska do zalaska Sunca kraj coveka koji joj pokaza da je jos uvek ziva,da je jos uvek sposobna da u srcu gaji ,sad vec lepo uredjen vrt ,na kojem bi pozavideli i cak i oni sa Beckog dvora ili oni iz Versaja u Parizu.I potpuno razume Dusu svoju i njenu zelju da se bezuslovno preda i bitise kraj druge Duse bez da ista ocekuje ili trazi. Da li ce se ova prica zavrsiti kao prava bajka?...pa to ce pokazati vreme...ja cu samo za kraj reci: " zivela ljubav!",pa makar bila i nemoguca...i molicu se i ja, da se ovo dvoje sretnu jednom..da odzive san...hoces li se i ti pomoliti sa mnom?  #
JOS JEDNA PESMA O TUZI
vilabezkrila | 06 Novembar, 2009 19:33
Sliva se tuga niz moju dusu,
kao kisa novembarska niz golo granje.
Drzimo jedna drugu za gusu,
trenutno je nereseno stanje.
Davi ona mene i ja davim nju
ko ce na kraju ziv ostati tu?
Podvice rep tuga to znam
kad joj deo duse dam.
Kad isplacem suza reku
i napisem jos pesmu tuznu neku.
Dosadila sam vise i narodu i Bogu
sta da radim kad bez tuge ne mogu.
Postoji meni drag neko
koji bi znao tugu da brise
al on je od mene sada daleko
eh tugo moja i ne voli me vise.
Zbog toga me tuga ledi i kvasi
umesto osmeha suza mi lice krasi.  #
TAKVA SAM JA
vilabezkrila | 06 Novembar, 2009 11:18


Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.
Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.
Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

                        Desanka Maksimovic

 #
NOVEMBARSKO JUTRO
vilabezkrila | 03 Novembar, 2009 10:43

Budi se jutro novembarsko nad gradom,

u sumaglicu se ogrnuse brda.

Besciljno gledam pred sobom,

dok tiho list sa oraha zlatna pada.

Iz odzaka na krovu se gust dim vije,

i vrabci se pod strehom skrise,

sve je isto, a nista isto nije,

nije isto od kad me on ne voli vise.

Moj zivot bez njega je tek jos jedan

list sto sa grane na zemlju pada,

zut, bez zivota,sveo i jadan,

sto se vetar zivota s njime grubo igra sada.

Dok lisce oraha zlatna pod stopama susti mojim,

korakom teskim ulicu prelazim.

znam , zauvek cu da ga volim,

a ipak od njega  putem svojim odlazim.

 #
ZAGRLI ME
vilabezkrila | 30 Oktobar, 2009 13:51

NEMA VISE RECI SVE RECENO JE

 LJUBAV STO ME LECI UMRLA JE

SAD TVOJE RUKE ZELE

DRUGU KAO NEKAD MENE

I NE VREDI MI NI DA TE MOLIM

 KASNO JE

LJUBI ME JOS JEDNOM DA OSETIM

DA ZAPAMTIM STA GUBIM KAD ODES TI

 I TRUDIM SE DA BUDEM JAKA

DA ME PAMTIS TAKVU

ALI CIM SE  VRATA ZATVORE

JA VRISTACU!

ZAGRLI ME STEGNI JAKO KAO PRE

 DA UTONEM U TVOJE TOPLE DLANOVE

 ZAGRLI ME NECU SUZU PUSTITI

 KAD OSTAVIS ME PRESTACU I DISATI

SUVISNE SU RECI POTROSENE

LJUBAV STO ME LECI UMRLA JE

 I TRUDIM SE DA BUDEM JAKA

DA ME PAMTIS TAKVU

ALI CIM SE VRATA ZATVORE JA VRISTACU

ZAGRLI ME STEGNI JAKO KAO PRE

DA UTONEM U TVOJE TOPLE DLANOVE

ZAGRLI ME NECU SUZU PUSTITI

KAD OSTAVIS ME PRESTACU I DISATI

DANI MI STOJE KO GODINE IH BROJIM

SVAKI  JE MINUT BEZ TEBE KO SAT

ZAUSTAVI VREME

I PRODAJ MI LJUBAV UNAZAD.....

ZAGRLI ME STEGNI JAKO KAO PRE

DA UTONEM U TVOJE TOPLE DLANOVE

ZAGRLI ME NECU SUZU PUSTITI

KAD OSTAVIS ME PRESTACU I DISATI...

 #
AGONIJA DUSE
vilabezkrila | 29 Oktobar, 2009 17:06

U dusi hladno,u srcu mrak crn.

Besne mecave, sneg veje;

od tvojih reci ledeni u srcu trn.

Nema ljubavi da mi dusu greje.

Mogu da razumem to sto me ne volis vise,

tu se razum ne pita puno;

srce svoje razloge ima i zakone pise;

zalud, to znam, te molim za ljubavi zrno.

Al' shvati i ti agoniju moje duse,

bez ljubavi tvoje sve gubi sjaj.

Nista mi ne treba , nista necu vise!

Mom zivotu tu je kraj.

Nije to pretnja ,ni patetika

vec istina sto kao krik iz duse izlece.

Ljubavi tuzne ja postah slika.

Niakada u grudima vise prolece.

 #
TUGA.....
vilabezkrila | 26 Oktobar, 2009 19:08

tuga....ta moja verna druga...

 druzimo se ona i ja odavno..

otkad me Ti ne volis tu je stalno.

Ti si jedini koji znas

 kako tugu od mene da oteras.

Ali neces...a i sto bi?

kad me ne volis

nije ti stalo i bitno ti nije

dal me radost grli

il me tuga u zagrljaju krije..

 #
MUSKA PESMA
vilabezkrila | 25 Oktobar, 2009 20:19

Dal' da joj kazem ,il' da precutim

ono sto dusa danima skriva?

Odavno vec nesto slutim,

danima srce te zene me sniva.

Ako joj kazem sta srce krije,

dal' ce otici od mene tada?

Il' ce pozeleti sa usana da pije,

casu gorcine i casu jada?

Jer nisam ja covek za nju,

zalud ljubav u srcu njenom zri,

nisam ja covek za jednu zenu,

da veran joj budem ne mogu obecati.

K'o leptir nestasni letim ja

i svaki bi cvetak da omirisem.

Dal' na to je spremna zena ta?

Da ljubim je jednom i nikada vise

 #
OBECANJE
vilabezkrila | 20 Oktobar, 2009 09:07

Obecah da cu ti doci jedan dan

i da cu te cekati u narednom zivotu

da ti svoje ljubavi racun dam,

da naplatim sve svoje suze,uzdahe,boli i tugu.

A ako kojim slucajem umrem pre tebe,

dusa moja,tvojim stazama ce ici.

Odreci cu se raja i spasa za sebe

samo da bih mogla saputati ti u gluvo doba noci

stihove pesme: "O ne, nemoj mi prici!"

Tek da znas da nisi lud. To sam samo ja,

jos jedna ocajnica sto joj dusu zdrobi.

Bice to moja mala slatka osveta;

mrtva, dusu tvoju cu da zarobim.

Pa da poludis zbog mene,da me se zazelis jako,

da miris kose moje osetis u vazduhu sto dises

i da mres,lagano da mres,u bunilu tako,

kao sto ja svake noci mrem i uzdisem.

Pa kad dusa tvoja pred moju stane

da te, kao ti mene,pogledom prezrem hladnim

i kazem ti: "e sad je malo kasno

sve si vatre ugasio u meni."

A doci cu ti i u kucu jedan dan

ti neces ni znati ko sam

mislices tek putnik namernik neku..

Doci cu ,da me zelja mine,

da te vidim , makar iz daljine,

da miris tvoj dusa upamti

da te lakse nadjem.

Pa da ti se ocajna osvetim

i sebe na prokletstvo vecno osudim.

 #
NIJE ISTO VISE
vilabezkrila | 12 Oktobar, 2009 20:34
Jutro se budi ,nad gradom,plisano,
dok se kapi,niz grane slivaju,od kise.
Zagledana u ravnicu,kroz prozor,sneno,
pitam se dal cu te ljubiti ikada vise.

Istupih u trenutku zaslepljena,iz tvog zivota,
ponesena na krilima besa,tuge i bola,
pokusah da srusim mostove i zatvorim sva vrata,
htedoh da ugusim ljubav sto je za te cvala.

Pa prosuh po tebi reci bezdusnicke,grube
sto pustos u dusi tvojoj napravise,
sva kajanja smisao sada gube
svako izvini i oprosti ne vredi nista vise.

Al dobrota tvoja opet zasja u punom sjaju
i dusa tvoja cista mi opet oprosti ludosti sve.
Usne moje ti se opet nesebicno daju
al ipak nije vise isto ,kao sto je bilo pre.

Ostase tragovi na dusama nasim
od reci ledenih sto bez milosti ih prosu,
pa sad se sve nesto plasim
da ce zar ljubavi nase led taj da ugasi.
 #
PALI ANDJEO 2
vilabezkrila | 20 Septembar, 2009 14:54

Prognani Andjeo iz raja

nema snage da poleti

krila njegova nemaju sjaja

ni u snovima vise ne leti.

Tuzna je to slika

Andjeo sto spustenih krila stoji.

Nekada sjajnog,a sada bez lika;

sopstvene senke on se boji.

Leteo je nekada obasjan,

ljubavlju Bozijom bezmernom,

sad po zemlji hoda jadan,

ophrvan zlom ljudskim i jadom.

Usudi se Andjeo svetli da zenu voli,

zenu obicnu ,ljudskoga roda.

Svirepa ,samo mu zada boli,

zavede Andjela pa djavolu dusu proda.

A Andjeo osta slomljenih krila,

bez nade da ikad poleti

ej ti zeno prokleta bila

nek ti se Nebo celo osveti.

 #
PALI ANDJEO
vilabezkrila | 19 Septembar, 2009 23:19

Prognani Andjeo, ja sam, iz raja

moja krila nemaju sjaja.

Nemam snage da poletim,

nemam snage ni da se setim,

kako sam nekada leteti znala

tamo visoko u Bozijem sjaju.

Sad mi se djavoli zlurado svete,

ne mogu bezati ni kad bih htela.

Zelje i strasti mi ne daju

da setim sa kako je lepo bilo u raju.

Zelje me muce ,strasti me lome

kao sto vetar lomi cvetak mali.

Da budem svoja na svome

osecaji ljudski mi ne bi dali.

Odavno nisam Andjeo svetli,

krila su moja u blato pala.

Zloba ljudskog roda mi preti,

da joj se otmem suvise sam mala.

I postajem ,ne covek, vec prokleta zena,

sto u seni coveka odvec hodi.

Na pokornost njemu osudjena,

a dusa se ova ko Andjeo rodi.

 #
PIENSA EN MI...UN ANO DE AMOR...BESAME MUCHO..
vilabezkrila | 18 Septembar, 2009 11:06
 #
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16  Sledeći»